Плазинић по други пут у Софији

Чачак – У Галерији „Аросита”, стотинак корака од централне софијске цркве подигнуте у славу Александра Невског, отворена је изложба радова Божидара Плазинића (61), са десет објеката и 127 цртежа насталих у две минуле деценије, којима уметник бележи и коментарише догађаје с личног и општег плана.

Простор је репрезентативни за бугарске прилике, држи се програма међународне нарави па је до сада ту представљено 220 страних уметника.

– Прошлог јула у Павиљону Савеза бугарских уметника, такође у центру Софије, приређена је самостална изложба мојих радова из циклуса „Храм” и те слике, рађене на класичан начин, бојама на платну, биле су улазница за још један позив и нову поставку у престоници наших суседа – објашњава Плазинић за „Политику”.

Нову Плазинићеву изложбу у „Агросити”, 18. априла, отворио је Свилен Стефанов, професор Академије уметности и уважени бугарски критичар, при чему је госте и посетиоце поздравио Александар Стаматовић, српски конзул у Софији.

Плазинићева дела биће изложена до 5. маја, а у низу од десет приказаних објеката најновији носи назив „Унеско”. Срж тог рада чини књижица с којом су се наши стари сретали чешће него нова поколења – „Поезија Косовског циклуса”. Тај словар, са древним историјским строфама опасан је, у Плазинићевом раду, бодљикавом жицом што, уметнички, сведочи о тренутној збиљи јужне српске покрајине.

– Реч је о личном коментару на предлог, који је срећом пропао, да Косово и Метохија буде примљено у Унеско – вели Плазинић.

Међу објектима је и насловна страна „Политике” из новијег доба, што се закључује по наслову „Све топлије између Путина и Обаме”. Испод наслова шири се празан црни квадрат.

– То је моја фикција. Као да је наш најстарији лист на том месту донео једну важну уметничку вест, рецимо да се навршило стотину година од првог појављивања слике Казимира Маљевича „Црни квадрат на белој подлози”, како се зове и овај мој рад. Волео бих да је она стогодишњица била ударна вест у „Политици”, уместо Путина и Обаме, али историју, наравно, не пишу уредници.

Плазинићева „Хирошима”, коју је такође однео у Софију, јесте низ од пет фротажа и један од носећих објеката изложбе.

– Цртеже којих, иначе, има укупно 20, начинио сам на једном венецијанском бијеналу, узимајући отиске са аутентичних камених блокова из луке Уине у Хирошими, где је 1945. године бачена атомска бомба. Блокове је тада на бијеналу изложио јапански сликар Масао Окабе. То је, наиме, један од радова из мог, дуго година развијаног циклуса под називом „Путописи”. Настајао је тако што сам уместо текстуалног, словног записа, на местима где сам боравио скидао отиске с неког локалног камена или плочника, и тако преузимао све што је тај белег столећима меморисао боравећи на том месту.

А „Југославија данас” је симбол, вели Плазинић, „идеологије која је појела саму себе”.

– Године 1993. године, дакле у време кад је још пламсао рат на простору бише наше заједнице, књигу о Југославији нашао сам у чачанској Фабрици хартије, на гомили припремљеној за млевење у стари папир. Празна петокрака на средини настала је као мој прорез, као уништена душа државе коју књига у свом садржају слави. Свако има неког кога нема – истиче Плазинић.

Ово је 57. Плазинићева самостална изложба, а почео је да излаже 1977. у Какњу (БиХ). Тада, за првину, приказао је уља на платну с мотивима трагедије какањских рудара, и све слике поклонио овом месту где је тада живео.