Радник с мишем или радник миш

Радећи као на покретној траци, с тим да не склапам делове за некакву мистичну корпорацију чији ме надзорници мазе мотком, већ пакујем слова у речи, а потом у наслове и поднаслове, смишљам речи којима бих описао данашњи положај радника. Или, како се то некад говорило – радничке класе. Али, како описати духове из опустелих погона? Радници какви су били наши родитељи, који су, сироти, паркирали своје нове „заставе” испред индустријских или спољнотрговинских гиганата, као што су били „Генекс” или ИМТ, више не постоје.

Ми, њихова деца, постали смо модерни робови. Постали смо мишеви на крају ланца исхране инвестиционих банака, фондова и политичке класе, као њихове слуге покорне. Прекомандовани у касирке по шопинг моловима или у виљушкаре на две ноге на чија леђа стаје много тона увозне робе, животаримо као транзициони мутанти који су мозак дали као хипотеку. Осам сати рада, осам сати сна и осам сати одмора, културног уздизања и дружења с породицом – како данас изгледа ретроградно, нељудски и крајње покварено филозофско размишљање богатог Немца који се звао Карл Маркс.

Могао је он те левичарске мудрости да просипа у дивљем 19. веку, али данас, у Србији, нико не наседа на његове идеолошке субверзије. И, ко би га уопште доводио поново овамо да квари реформске законе којима хитамо ка светлој будућности? И кад би васкрсао, узалуд би се вратио да обнови своје црвене идеје, интернационализам и демагошки популизам.

Зато што је данашњи српски радник челичан. За разлику од њега, Алија Сиротановић, онај Титов супермен, био је обичан метиљавко. Алија је радио осам сати у руднику, био продуктивнији од три багера, али је показивао идеолошку слабост. Тај исти Алија је, наиме, излазио напоље, на површину земље. Дрма Алија оном бушилицом, неће да стане, ни воду да попије. И онда, као робокап из Манифеста, класно свестан, брише зној са ведра чела и образа чиста. И, оде човек кући!

Ни ту није крај том комунистичком хедонизму. Хоће Алија и да дремне. А револуција, тече ли, тече… Запео друг Сиротановић, хоће и да једе. Супица, онда кувано, па колачи, што је незамислива радничка декаденција, посматрано из овог маја 2016. године. После ручка, док спава Алија, ни глас се не чује. Помисли човек да је ту крај буржоаским скретањима. Кад, предвече, он изведе децу и жену у биоскоп. Какав је био тај самоуправни менаџмент који га после осам сати ринтања пушта из јаме црне на светлост дана? На којој ли је Интернационали то смишљено?

Данашњем наследнику радничке класе те бубице су истеране из главе. Што уговорима о раду, што бејзбол палицом! Данашњи радник има челичну вољу и несаломиви карактер, за разлику од колебљиваца којима је мозак пуњен идејама о наводној експлоатацији њиховог рада. Данашњи радник је много паметнији и поноснији од својих идеолошки посрнулих предака. Он код послодавца ради најмање 12 сати без паузе за ручак. Кад, да простите, пожели да оде у тоалет, тих десет минута на шољи одбија му се од плате. Кад је то схватио као неопходну реформску ставку, наш радни човек је престао да једе и да пије. Зато више не одлази у клозет. Зар да буде прокажен као кочничар реформи?

Кад му менаџери скину ланац, стилизован у облику миша којим је везан за монитор и кућиште компјутера, такав див-јунак транзиционог неолиберализма одлази да осам сати меша малтер на грађевини. Прођу и ти сати у трудбеничком ентузијазму. И није ту крај. Не напушта он грађевину, него сав срећан остаје да стражари на градилишту. Тамо му смена траје четири сата. Укупно заради за читав месец 300 евра. Читаво богатство. И такав делија ћути. А кад такав примерак транзиционог Бетмена спава, питао би се некакав хуманиста? Наравно да данашњи челични радник не спава, не буни се и не изазива револуције. Није ваљда луд да подигне глас против напаћених тајкуна који се пате прелиставајући каталоге с новим јахтама. Коју одабрати за следеће лето, питају се они. Колико запослених треба отпустити, колико треба смањити плате, колико њих треба шиканирати да би сами побегли, како би лето било бајније?

И кад се догоди да штрајкач самом себи одсече прст, то није клица побуне. Такав раднички визионар само уграђује део себе у храм неолибералног и финансијског спекулативног света ка којем хрлимо. Тако постајемо део безличне масе поданика у лавиринту новог доба, заснованог на пророчанству Адама Смита о похлепи као покретачкој снази човека, као његовој суштини, као есенцији зла. Срећа је да данашњи клинци нису у стању да читају идеологију капитализма, јер највише добаце до једног твита. Све што прочитају осим тога је чист капитал. Наши клинци ту идеологију увелико живе.

Овде треба ставити тачку. Да ли смо, дакле, када изађемо напоље, обични мишеви или мишеви с мишем, у земљи која производи мишеве? Некада су послодавци стрепели од синдиката, од државе, данас више стрепе од компјутерских вируса или климатских промена. Заправо се власници, некад стварни, некад имагинарни, не плаше више ничега. Класни непријатељ је побегао у мишју рупу коју, узгред, отплаћује на кредит. Ово је крај приче о томе како су пацови људе претворили у мишеве. То се зове транзиција.