Radnik s mišem ili radnik miš

Radeći kao na pokretnoj traci, s tim da ne sklapam delove za nekakvu mističnu korporaciju čiji me nadzornici maze motkom, već pakujem slova u reči, a potom u naslove i podnaslove, smišljam reči kojima bih opisao današnji položaj radnika. Ili, kako se to nekad govorilo – radničke klase. Ali, kako opisati duhove iz opustelih pogona? Radnici kakvi su bili naši roditelji, koji su, siroti, parkirali svoje nove „zastave” ispred industrijskih ili spoljnotrgovinskih giganata, kao što su bili „Geneks” ili IMT, više ne postoje.

Mi, njihova deca, postali smo moderni robovi. Postali smo miševi na kraju lanca ishrane investicionih banaka, fondova i političke klase, kao njihove sluge pokorne. Prekomandovani u kasirke po šoping molovima ili u viljuškare na dve noge na čija leđa staje mnogo tona uvozne robe, životarimo kao tranzicioni mutanti koji su mozak dali kao hipoteku. Osam sati rada, osam sati sna i osam sati odmora, kulturnog uzdizanja i druženja s porodicom – kako danas izgleda retrogradno, neljudski i krajnje pokvareno filozofsko razmišljanje bogatog Nemca koji se zvao Karl Marks.

Mogao je on te levičarske mudrosti da prosipa u divljem 19. veku, ali danas, u Srbiji, niko ne naseda na njegove ideološke subverzije. I, ko bi ga uopšte dovodio ponovo ovamo da kvari reformske zakone kojima hitamo ka svetloj budućnosti? I kad bi vaskrsao, uzalud bi se vratio da obnovi svoje crvene ideje, internacionalizam i demagoški populizam.

Zato što je današnji srpski radnik čeličan. Za razliku od njega, Alija Sirotanović, onaj Titov supermen, bio je običan metiljavko. Alija je radio osam sati u rudniku, bio produktivniji od tri bagera, ali je pokazivao ideološku slabost. Taj isti Alija je, naime, izlazio napolje, na površinu zemlje. Drma Alija onom bušilicom, neće da stane, ni vodu da popije. I onda, kao robokap iz Manifesta, klasno svestan, briše znoj sa vedra čela i obraza čista. I, ode čovek kući!

Ni tu nije kraj tom komunističkom hedonizmu. Hoće Alija i da dremne. A revolucija, teče li, teče… Zapeo drug Sirotanović, hoće i da jede. Supica, onda kuvano, pa kolači, što je nezamisliva radnička dekadencija, posmatrano iz ovog maja 2016. godine. Posle ručka, dok spava Alija, ni glas se ne čuje. Pomisli čovek da je tu kraj buržoaskim skretanjima. Kad, predveče, on izvede decu i ženu u bioskop. Kakav je bio taj samoupravni menadžment koji ga posle osam sati rintanja pušta iz jame crne na svetlost dana? Na kojoj li je Internacionali to smišljeno?

Današnjem nasledniku radničke klase te bubice su isterane iz glave. Što ugovorima o radu, što bejzbol palicom! Današnji radnik ima čeličnu volju i nesalomivi karakter, za razliku od kolebljivaca kojima je mozak punjen idejama o navodnoj eksploataciji njihovog rada. Današnji radnik je mnogo pametniji i ponosniji od svojih ideološki posrnulih predaka. On kod poslodavca radi najmanje 12 sati bez pauze za ručak. Kad, da prostite, poželi da ode u toalet, tih deset minuta na šolji odbija mu se od plate. Kad je to shvatio kao neophodnu reformsku stavku, naš radni čovek je prestao da jede i da pije. Zato više ne odlazi u klozet. Zar da bude prokažen kao kočničar reformi?

Kad mu menadžeri skinu lanac, stilizovan u obliku miša kojim je vezan za monitor i kućište kompjutera, takav div-junak tranzicionog neoliberalizma odlazi da osam sati meša malter na građevini. Prođu i ti sati u trudbeničkom entuzijazmu. I nije tu kraj. Ne napušta on građevinu, nego sav srećan ostaje da stražari na gradilištu. Tamo mu smena traje četiri sata. Ukupno zaradi za čitav mesec 300 evra. Čitavo bogatstvo. I takav delija ćuti. A kad takav primerak tranzicionog Betmena spava, pitao bi se nekakav humanista? Naravno da današnji čelični radnik ne spava, ne buni se i ne izaziva revolucije. Nije valjda lud da podigne glas protiv napaćenih tajkuna koji se pate prelistavajući kataloge s novim jahtama. Koju odabrati za sledeće leto, pitaju se oni. Koliko zaposlenih treba otpustiti, koliko treba smanjiti plate, koliko njih treba šikanirati da bi sami pobegli, kako bi leto bilo bajnije?

I kad se dogodi da štrajkač samom sebi odseče prst, to nije klica pobune. Takav radnički vizionar samo ugrađuje deo sebe u hram neoliberalnog i finansijskog spekulativnog sveta ka kojem hrlimo. Tako postajemo deo bezlične mase podanika u lavirintu novog doba, zasnovanog na proročanstvu Adama Smita o pohlepi kao pokretačkoj snazi čoveka, kao njegovoj suštini, kao esenciji zla. Sreća je da današnji klinci nisu u stanju da čitaju ideologiju kapitalizma, jer najviše dobace do jednog tvita. Sve što pročitaju osim toga je čist kapital. Naši klinci tu ideologiju uveliko žive.

Ovde treba staviti tačku. Da li smo, dakle, kada izađemo napolje, obični miševi ili miševi s mišem, u zemlji koja proizvodi miševe? Nekada su poslodavci strepeli od sindikata, od države, danas više strepe od kompjuterskih virusa ili klimatskih promena. Zapravo se vlasnici, nekad stvarni, nekad imaginarni, ne plaše više ničega. Klasni neprijatelj je pobegao u mišju rupu koju, uzgred, otplaćuje na kredit. Ovo je kraj priče o tome kako su pacovi ljude pretvorili u miševe. To se zove tranzicija.