Па-па, пролетери

Да ли се иза данашње огромне неједнакости у зарадама крије добра стара класна експлоатација? У најмању руку нешто не штима са системом у којем један посто (неки ће рећи чак 0,1 одсто) популације у својим рукама држи највеће богатство, и док из кризе и свих лупинга међународних финансијских институција богати излазе све богатији, а сиромашни – све беднији. Има ли данас уопште нечега што се некад називало радничком класом и чији је Први мај заправо празник?

ДЕТРОИТ И АМЕРИЧКА РАДНИЧКА КЛАСА: Симбол некадашње радничке класе и важан шраф у конструкцији америчког сна, град Детроит, после банкрота је постао олупина и злокобна опомена на то каква судбина прети друштвеном слоју који је овај град некада представљао. Експерти, међутим, упозоравају да и сама америчка радничка класа више није иста. Од људи запослених у производњи, полако али сигурно њено језгро су заузели радници ангажовани у услужним делатностима. У некада махом мушкој, белачкој радној снази све више почињу да буду заступљене жене и имигранти. Већина нема никакву синдикалну заштиту, а осим обесправљености морају да се носе и са реалном могућношћу да им плата коју су поштено зарадили буде ускраћена. Девет од десет упосленика у ресторанима брзе хране широм САД тврди да им је на неки начин закинута зарада, а подаци из рецимо 2012. показују да су радничкој класи судски враћена 993 милиона долара на име украдених плата, што је сума трипут већа од свих пљачки на тлу Америке те године. Свеједно, друштвени процеси често се најбоље огледају у самом језику, па је некад моћни део средњег запада и североистока САД раније био познат као „фабрички појас”, а данас се тај посустали индустријски регион све чешће назива „појасом рђе”. Понижена и увређена класа која нема много заједничког са духом великих радничких демонстрација од 1. маја 1886. у Чикагу ипак има једну особину којом ових дана и те како привлачи пажњу политичке елите. Радници гласају на изборима, а неке процене сугеришу да је њихови светоназорима најблискија популистичка реторика Доналда Трампа. Углавном конзервативном погледу на свет пријају запаљиве фразе о ратоборном етноцентризму, а има и оних који ће свој глас милијардеру дати искључиво због тога што су сити тренутног статуса кво. Ова класа, иако изузетно пријемчива за националистичке ратне покличе, платила је у Ираку или Авганистану највећи данак ратног авантуризма осмишљеног у ушушканим вашингтонским салонима.

ОБРАЗОВАЊЕ И СОЦИЈАЛНА ПОКРЕТЉИВОСТ: Када је пре неколико дана једна британска невладина организација специјализована за образовање објавила да су деца из белачке радничке класе на самом зачељу по успешности у школи (далеко иза деце имиграната), мало ко је био изненађен. Како проницљиво запажа коментатор левичарског „Њу стејтсмена”, лоше оцене сиромашних белих школараца тек су „микрокосмос дубљег проблема: битке коју белачка радничка класа води у постиндустријском свету”. Проблем је, кажу стручњаци, што је за разлику од „старе” радничке класе, која је донекле успевала да се уз помоћ образовања издигне из свог миљеа, пролетаријат новог доба лишен таквог сна. Да је перспектива острвске друштвене покретљивости све само не оптимистична сведочи и једно друго истраживање по којем је већина припадника такозваних елитних професија (адвокати, новинари, универзитетски професори, лекари) похађала приватне школе. Почетак пута увелико дефинише и његов крај, па тако деца која образовање започну у лошијим школама најчешће остају закована за професије које су слабо плаћене.

ПРЕКАРИЈАТ: Економска криза која је уздрмала свет 2008. изродила је једну нову друштвену класу за коју се усталио термин прекаријат. Незахвално је дефинисати овај феномен будући да је њен вероватно најопштији заједнички именилац несигурност посла и неорганизованост радника. Баш као у свету и у Србији и целом региону бивше СФРЈ прекаријат се не дефинише степеном образовања, пореклом или неком другом очекиваном друштвеном позадином. Прекарни радници су сви они којима се у недоглед продужавају уговори на одређено и могу варирати од лучког радника до научника на универзитету (малтене сви осим редовних професора). О новој глобалној радничкој класи пише Гај Стендинг у књизи „Прекаријат”, где доноси социјални пресек у модерним друштвима: на врху је шачица богатих – плутократија, испод су они који могу да се подиче сталним запослењем и на дну је најбројнија класа прекаријата са несигурним пословима (ако их уопште имају). Социолог Срећко Михајловић указује на везу прекаризације радника и слабљења синдикалног удруживања. Наиме, неорганизовани радници подложни су манипулацијама, па не чуди да у транзиционим друштвима попут Србије неопажено пролазе оштри неолиберални резови, заогрнути вештим социјалдемократским паролама политичара. Ма колику одбојност изазивале корумпиране синдикалне вође, њихов (не)ангажман не би ипак смео да засени идеју о важности удруживања и заједничког дејствовања. У супротном би као пророчки могли да се испоставе они Рундекови стихови „Па-па, пролетери”. Само што радничка класа овог пута не би отишла у неки соцреалистички рај – него у заборав.