Може ли опозиција да нађе новог Коштуницу

Када је Александар Вучић уочи Великог петка изричито рекао да неће да излази на председничке изборе, јер му не пада на памет да буде председник Србије, пошто му је, како је истакао, народ дао поверење да буде председник владе, Томиславу Николићу је вероватно лакнуло. Мада, ко зна шта се још може променити на политичкој сцени Србије за годину дана.

Већ то да се Вучић уопште изјашњавао о могућности да се кандидује на председничким изборима у данима када слави победу на републичким, покрајинским и, у већини, на локалним изборима, говори да је и такав сценарио неко могао да замисли. И то упркос чињеници да је Томислав Николић, актуелни председник Србије, оснивач Српске напредне странке и, како сам воли да каже, политички отац Вучићев, уочи изборне тишине јасно изразио намеру да се поново кандидује.

„Мислим да Вучићу треба Николић”, закључио је – Николић. А Вучић је, опет, закључио и да би он (Вучић) сигурно победио на председничким изборима и то с много бољим резултатом него што је СНС постигао на парламентарним.

Да је дошао прави тренутак да се кују планови и за председничке изборе, који „падају” најкасније у мају следеће године, саопштио је у изборној ноћи и лидер Демократске странке. Реагујући на изборне резултате, Бојан Пајтић је рекао да су председнички избори следећи циљ демократа. Иако је додао да је то борба која ће почети за неколико месеци, указао је да „у Србији постоје људи који могу победити и Томислава Николића и Александра Вучића”.

У изборној ноћи и Војислав Шешељ је поменуо председничке изборе, уз оцену да нам у наредном периоду избора неће недостајати. Јер, поред председничких, за две године следе редовни избори за град Београд, а лидер радикала сматра да ћемо у то време најкасније и на поновне републичке изборе пошто, како каже за „Политику”, мисли да ова влада неће успети да реши главне проблеме економске кризе и социјалне беде. А да ли ће он бити председнички кандидат, додаје, одлучиће Централна отаџбинска управа.

„Име нашег кандидата за будуће председничке изборе се већ зна – то је председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић”, каже за „наш лист Дијана Вукомановић, председница Извршног одбора СПС-а. Како додаје, осим Томислава Николића, сва остала имена кандидата из других политичких партија су изненађење.

„Уосталом, Дачић је међу првима резервисао стартну позицију за председничке изборе. СПС се организационо и политички спрема да у пуном капацитету с Дачићем на челу уђе у председничку трку. Председнички избори за нас нису спринт, већ маратон који смо почели да трчимо још 2012. године”, истиче она.

Уочи ових ванредних републичких избора многи су, гледајући у њих – видели председничке изборе. Пре месец дана колумниста нашег листа Миша Ђурковић из Института за европске студије закључио је да је „овогодишње гласање нека врста предигре за вероватно много занимљивије председничке изборе следеће године, уз које ће највероватније опет ићи и нови парламентарни”. Две недеље раније други колумниста, Невен Цветићанин из Института друштвених наука, указао је да „у политичком систему какав имамо, за реалну конфигурацију политичког терена, председнички избори су до сада били важнији од парламентарних”. Он је подсетио да су „избори одлуке” били 1990, 2000. и 2012. године, то јест били су повезани не само с парламентарним, него и с председничким изборима.

Структура власти учвршћивала се или мењала на видљивији начин, навео је Цветићанин, тек када је била подржана победом одређеног председничког кандидата – Слободана Милошевића 1990, Војислава Коштунице 2000. и Томислава Николића 2012. године, што је означавало почетак новог политичког времена. Па је и он закључио да ће кључни бити председнички избори следеће године и начин на који ће на њих изаћи главни актери наше политичке сцене...

Можда и Пајтић слично посматра политичку сцену јер каже (у изборној ноћи) да ће учинити све „да председнички кандидат буде неко ко ће имати подршку не само ДС-а, него што више политичких организација, не чак нужно ни веома сродних политичких организација, мањинских организација”. Важно је, додао је, да то буде особа која ће се залагати за правну, демократску и развијену државу, „а не за пљачкашку државу какву имамо сада, корумпирану државу, у којој не постоји владавина права”.

„Не бих одавао било које име јер би та особа била изложена оној врсти сатанизације којој сам био изложен ја, пре мене Драган Ђилас, пре нас Борис Тадић, као председник ДС-а”, рекао је Пајтић, који је очигледно већ размишљао о неком ширем опозиционом савезу иза једног кандидата. Можда онако како је ДОС стао иза Коштунице 2000? Још пре годину дана спекулисало се да би такав кандидат могао да буде актуелни заштитник грађана Саша Јанковић, али је та прича одавно утихнула. Један од кулоарских сценарија је и да би та особа, која би била у стању да победи било ког „Вучићевог кандидата“, могао да буде Вук Јеремић ако (или кад) изгуби трку за генералног секретара УН.

Шешељ мисли да је сувише претенциозно рећи да се на председничким изборима мења курс земље, или режим, иако они, наравно, имају „извесног значаја”. „У сваком случају сведочиће о промени воље народа и представљаће, наравно, један од судара режима и опозиционих странака где ће се искристалисати народна воља”, истиче он, а на помен могућности да СРС уђе у неки шири опозициони савез, категоричан је: „Ми никада нећемо да улазимо у било какав ’скотски’ савез, нећемо да улазимо у савезе под покровитељством америчке амбасаде”.

Указујући на важност председничких избора, нарочито с обзиром на све сумње у регуларност управо окончаних парламентарних, Владимир Милутиновић, уредник интернет портала „Двоглед”, сматра да би опозиционим странкама, онима које могу да нађу тачку идентификације, било најбоље да на демократски начин изаберу једног кандидата. Нешто као када се бира председник у САД, с предизборима.

„Више кандидата различитих странака могли би да се такмиче на истом пољу неког бирачког тела које њима инклинира и онда да се процени на демократски начин ко је најбољи и да сви стану иза њега”, предлаже Милутиновић.

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић, опет, сумња да је могућ шири опозициони савез око једног председничког кандидата, чак и ако је било могуће да се усагласе око протеста поводом изборних резултата. „Овај протест траје неколико дана а опозициони савез би морао да траје више месеци да би могли да изнедре неког озбиљног кандидата. Мислим да овако идеолошки и персонално подељени немају за тако нешто могућност. Али, могли би да стану иза једног у другом кругу председничких избора”, оцењује Анђелковић, који сматра да је прича о председничким изборима преурањена и да припреме за ту кампању неће почети до следеће године.

Он оцењује да су председнички избори значајнији када су спојени са парламентарним, јер председнички кандидат „подиже” своју странку, што може да буде и пресудно за нечију победу ако је резултат „тесан”, што се у прошлости дешавало. Али у садашњим околностима, када постоји велика парламентарна већина и када избори нису спојени, не мисли да су претерано битни. Не мисли ни да се на тим изборима ломи курс државе, али се ипак на њима маркирају правци неких политичких кретања.