Одлазак прве даме акустике Југославије

Нема више Јадранке Стојаковић. Отишла је у небеске висине у којима нема бола. Отишла за својим пријатељем Кемицом, како је, знајући колико је болесна, и прорекла.

„Ето и мене, Кемице. Све зависи од Божје воље”, рекла је након што је сазнала да се у вечност преселио њен пријатељ и колега Кемал Монтено, уметник који јој је писао текстове, аранжмане и музику. А Божја је воља била да се кантауторка иза које су остали бројни хитови угаси полако, да је због тешке болести издају ноге, па руке, а потом и цело тело.

До краја живота желела је да ради. Да снима, слика. Нажалост, није могла.

„Болест напредује. Теже дишем и гутам, напушта ме снага и у рукама. Жао ми је што не могу да се барем очешљам, па да лепо изгледам. Додуше, очешљају ме ујутро, али дами мојих година то није довољно”, признала је пре шест месеци екипи „Вечерњих новости”.

Била је тада и тужна и срећна. Задовољна што јој је изашла књига „Боје звука” у којој је писала о свом животном и стваралачком путу, несрећна због тешке болести која јој је полако одузимала снагу. И живот.

Тада је већ бројала прве пензионерске дане, признајући да су јој, како је рекла, њене наглашене вибрацијe ума усмерене ка томе да преживи.

„Висина пензије неће покривати ни половину трошкова за боравак у дому, па сам ја у 65. години на новом озбиљном почетку како да зарадим за основне потребе”, пренела је новинарима своју неспокојност.

Јадранка Стојаковић рођена је 24. јула 1950. у Сарајеву, где је и почела са својом музичком каријером. Уметница коју живот није мазио, један нови почетак имала је крајем осамдесетих година у петој деценији живота. Када је отишла у Јапан.

„Отишла сам тамо први пут у лето 1984, након Зимских олимпијских игара, јер је једна моја лонг-плеј плоча са обрадама народних песама изазвала интерес јапанских музичких зналаца. Постала сам Јапанка 1988. и остала тамо 22 године. Требало је много храбрости да у четрдесетим кренем из почетка. Две године сам се припремала за наступе и таман кад се све захуктало, на Балкану се заратило, због чега сам остала без посла. Јапан не бира страну у туђим ратовима, а са своје јавне сцене уклања све који могу бити асоцијација на пристрасност. Мада нису знали у коју категорију би ме сврстали, јер сам пореклом и животом припадала свима, ипак су ме послали у илегалу. То је подразумевало ређе наступе по ноћним клубовима, за цркавицу, тек да нисам гладна. Када је рат престао, каријера ми је оживела, али су онда дошле НАТО бомбе на Србију, што ме је поново смрвило”, испричала је у једном интервјуу.

У Јапану је Јадранкин живот и крену наопако. Задобила је повреду која је прерасла у хроничну болести са којом се храбро борила до самог краја.

„Оклизнула сам се на једном концерту на кабл и полетела као на кори од банане, пред неколико хиљада посетилаца. Нисам се дала, отпевала сам још једну песму на бис и истог дана одржала још један концерт. И онда су почели здравствени проблеми. Прво ми је опао један прст на десној нози. Лекари су тврдили да ће све брзо проћи. Али није, бивало је све теже. Болест је узнапредовала, а дијагноза је morbus neuroni motori. Стручњаци су рекли да се не зна како и зашто настаје, па му онда и нема лека”, причала је.

Недавно је признала да иако више не може да свира, често сања музику.

„Живим цео живот са њом и као да имам концерте док спавам. Још могу да је осетим, још могу да је чујем”, рекла је уметница која је за собом оставила хитове по којој ће је памтити поштоваоци са простора бивше Југославије. Хитове које су певушили многи на вест о смрти Јадранке Стојаковић: „Чекала сам”, „Што те нема”, „Све смо могли ми”…

Документарац о Јадранки на „Белдокс” фестивалу

Кантауторка и певачица, звезда СФРЈ Јадранка Стојаковић, преминула је прекјуче у 66. години у Бањалуци, где је провела последње дане. Тих дана сећала се каријере, добрих и лоших ствари које су је задесиле, а документариста Бранко Лазић, иначе уредник документарног програма Радио телевизије Републике Српске, забележио је неке неиспричане тренутке у њеном животу, причајући уједно и причу о Југославији и сцени које више нема.

Тако је настао филм „Јадранка”, дугометражни документарац који ће бити приказан 13. маја у 19 сати у Дворани културног центра Београда, на 9. „Белдоксу”, у оквиру српског такмичарског програма. Сада, међутим, њена животна прича посматраће се другачијим очима. Утолико ће филм бити још интригантнији овдашњој публици.

Документарац доноси оне мање познате детаље из њеног живота који је чине још интригантнијом: мање је познато да је волела жестоку гитару, експерименталну и амбијенталну музику, Џексона Полока и да је сањала на јапанском језику. Филм Бранка Лазића је, тако, збирка фрагмента из њеног живота, испричаних у болесничкој постељи током минуле три године борбе са неизлечивом болешћу. Јадранка Стојаковић остаће упамћена као апатрид, „вољена песникиња несрећно заљубљених”, како и каже у филму.