Енглеска бајка

На шпанском, шампиони се каже campeones. На италијанском, campioni. Немци би рекли meister. Мађари bajnokok. Пољаци – mistrzowie. Руси... Албанци... Португалци... Грци... Трећи дан Ускрса провео сам у друштву гугл преводиоца, тражећи реч која је, упарена са Leicester, отварала веб-странице које енглеску бајку проносе на остале језике света.

Лестер шампион.

Готово је. И нема приговора. Бодови се неће поново пребројавати.

Премијер лига се, два кола пре завршетка, окончала можда и највећим чудом у историји фудбала. И највећим глобалним слављем у повести овог спорта – ко не верује, нека прокрстари интернетом. Не мора се бити полиглота да би се разумели сви ти коментари посејани по глобалној мрежи.

Поруке исписане великим словима, са низовима узвичника, украшене срцима и симболима палца подигнутог увис или са два прста испружена у знак победе – то је есперанто емоција који спаја армију лестероваца са свих меридијана.

Армију романтика која је деценијама веровала да трансфери, милиони, спонзори, маркетинг... нису неизоставне речи када се говори о „најважнијој споредној ствари на свету”, да употребим ову изанђалу флоскулу.

И ми смо се овој причи придружили, још како. По улицама Београда су се у понедељак увече кретали аутомобили, слављенички трубећи као да је неко прешао цензус.

Готово да је као озбиљна информација зазвучала најава која се ширила „Фејсбуком”, да ће свечани дочек фудбалерима Лестера бити организован испред Дома народне скупштине. Уосталом, зашто да не, ред је да се окупимо и око неког ко је својим резултатом задовољан.

Била би то и манифестација (над)националног јединства – познајем многе загрижене партизановце и звездаше који о Лестеру сатима могу да разговарају у духу високог сагласја о свим питањима. И да се опет заори оно „плави, плави” како смо у времена она поздрављали репрезентацију.

И да од играча Лестера чујемо оно што углавном не знамо: како скочити високо и одржати се у тим висинама. Јер, нису они добили једну утакмицу на инспирацију, тренутак издизања над својим могућностима и уз зачин среће, већ су дуго, стрпљиво и без осцилација газили из недеље у недељу ка титули.

И није током првенства било свађа и скандала, није се ни код једног од њих разбуктала сујета.

И није у Лестеру било великих пара, већ велике љубави и велике вере. А дешавало се и да их судије закину, али нису кукали над злом судбином и неправдом.

Ето о томе би могли да нам говоре са бине испред Дома народне скупштине. Да чујемо како се бајке не остварују саме и како се принчеви не уздају у добре виле, већ у себе. Да нас подсете како свет јесте подељен на моћне и богате и нас остале, али да је лопта округла. И да не живимо њихове остварене снове, кад већ имамо толико својих недосањаних.