Турска уцена сломила Европу

Док је Европа, због терористичких напада и успона крајње деснице, назадовала у безбедности и демократичности, Турска је, изгледа, у рекордном року постала лучоноша Старог континента. Европска комисија (ЕК) је, наиме, јуче препоручила чланицама Европске уније да се сагласе са завођењем безвизног режима за грађане Турске који од јуна буду путовали у шенгенску зону.

Тако је испало да је Анкара фантастичном брзином – за свега неколико месеци, усред обрушавања све ауторитарније власти на критичаре и отварања нечега што би се готово могло назвати грађанским ратом с курдском мањином – досегнула демократске и безбедносне стандарде Европске уније, оне за које је Србији, на пример, признато да их је сустигла тек девет година након обарања Слободана Милошевића и демократских промена. Постоји, међутим, и други начин да се схвати јучерашња одлука ЕК: Брисел је попустио пред уценама Турске и спреман је да укине визе њеним грађанима само да не би уместо њих морао да прима милионе избеглица с Блиског истока. Турска је отворено претила да се, ако јој до почетка лета не буде одобрен улазак у шенгенску зону, неће придржавати споразума с ЕУ према којем би требало да пригуши прилив избеглица у Европу.

У Бриселу, очекивано, тврде да Анкари нису услишени никакви уступци. Након што је комесар за проширење ЕУ Јоханес Хан у интервјуу за Радио Слободна Европа поручио да Турска „ништа неће добити јефтиније од осталих” (земаља које чекају на визну либерализацију) и да ће морати да достигне захтеване стандарде, и први потпредседник ЕК Франс Тимерманс је изјавио да се Турска „неће прошверцовати”.

Можда није шверцовање, али Анкара јесте добила вожњу на вересију: препоруку ЕК треба да накнадно подмири испуњавањем још пет стандарда, нагласио је Тимерманс. Он је такође најавио да ће ЕК предложити амандман за општи механизам безвизног режима према којем би га владе чланица ЕУ могле брзо опозвати уколико искрсну проблеми. При том, државе које творе ЕУ и Европски парламент тек морају да се изјасне о томе прихватају ли укидање виза за грађане Турске, што није извесно јер неке су чланице биле прилично резервисане према тој идеји. Коначно, ако се Анкара служи уценама, ни ЕУ није изнад тога да употреби понеки трик, пошто су једини Турци који ће од јуна без визе моћи путовати у ЕУ бити они који имају биометријски пасош. Строго узев, то није ванредни захтев, али, будући Турска још не издаје такве личне исправе, јесте начин да се макар на још неко време одложи укидање виза.

На све те даље компликације с којима се Анкара још суочава, Брисел ће се несумњиво позивати када га буду критиковали да је поклекао под турским притисцима. Али, то не може потрти утисак да је ЕУ, не би ли умилостивила Турску, муњевито одустала од својих стандарда које су остале државе годинама морале мукотрпно достизати. Лани у децембру, Европски савет је, како је тада пренео „Балкан инсајт”, најавио да ће само Украјини и Грузији половином ове године бити одобрена визна либерализација – што се јуче заиста догодило – и подстицао Косово да настави с напорима да напредује у том процесу. Турска није била ни подстакнута, вероватно зато што се на њу није ни помишљало у том контексту, пошто споразума о заустављању миграната још није било. Када је он склопљен у марту ове године, државе незадовољне идејом да Турска приступи шенгенској зони гунђале су како она за то треба да испуни још десетине од 72 предуслова. Сада је то спало на свега пет критеријума, да би и они били остављени за касније, док се и за Косово одједном испоставило да је спремно за визну либерализацију, јер ЕК је и њега препоручила за стављање на шенгенску листу.

У марту, када је поднела извештај о напретку Турске, ЕК је, између осталог, констатовала да та држава мора још да се потруди око одговарајућег надзора граница. До данас су поједине деонице границе Турске са Сиријом необезбеђене и верује се да борци Исламске државе и даље туда прелазе с ратном опремом. Претпоставља се и да Анкара помаже неке од тврдокорних исламистичких група у Сирији, чиме је само потпирила тамошњи рат и убрзала прилив миграната од којих сад „спасава” Европу.

У мартовском извештају ЕК је приметила и заостајање Турске у испуњавању критеријума који се односе на јавни ред и безбедност, људска права и сузбијање дискриминације. Од тада је режим председника Реџепа Тајипа Ердогана само још јаче ударио на опозиционаре и критичку јавност, прогонећи новинаре, па чак и сатиричаре, и то и у другим земљама, попут Немачке. Нарочито су острашћени Ердоганови покушаји да се легални политички представници Курда ставе ван закона, док градове те мањине војска разара под изговором борбе против тероризма.

Све то није било довољно да поколеба бриселске чиновнике. Колико год важили за строге, дигли су руке од свог пословичног цепања длаке начетворо чим су политичари, преплашени мигрантском кризом и раздором који је она изазвала у ЕУ, пренебрегли сваки остатак високих европских начела и преломили да се Турска по сваку цену мора одобровољити пуштањем у шенгенску зону. Оно што су остале државе морале заслужити, Турска је изнудила голом претњом: отворите нам своје границе или ћемо на њих послати избеглице. Али, изгледа да је и Турска „јединствен случај”, као што су за Косово говориле државе које су признале његову независност, тврдећи да то неће бити преседан на основу којег ће и друге спорне територије моћи да се отцепљују од својих матица.

„И стандарди и статус” Косова

Неком чудном логиком, следило би да и Срби могу бити задовољни тиме што је Европска комисија (ЕК) јуче препоручила да се и Косову одобри безвизни режим. Наиме, пре свега шест месеци, неки од критеријума за добијање „шенгена”, које Косово још није било испунило, односили су се и на збрињавање повратника, слободу кретања, интеграцију мањинских заједница, решавање етнички мотивисаних злочина и борбу против организованог криминала, корупције и тероризма. Извештаји с Косова нису баш уверавали да је стање у тим доменима толико брзо напредовало, али изгледа да ћемо морати да верујемо на реч европском комесару за проширење Јоханесу Хану, који је јуче на „Твитеру” оценио да је укидање виза „заслужена награда грађанима Косова” и безмало кликнуо: „Реформе се исплате. Наставите да идете европским путем!”

Ако не Србима, можда би барем Европљанима могло лакнути након одлуке ЕК. Прошлог пролећа су настојали да зауставе око стотину хиљада житеља Косова који су кренули ка граници Србије и Мађарске настојећи да се нелегално домогну територије ЕУ и затраже азил. Али, то ваљда не значи да ће сви они сада моћи легално да уђу у ЕУ и свеједно затраже да у њој и остану трајно. Прихвати ли се претпоставка да је Косово узнапредовало колико би се то дало закључити из препоруке ЕК и Ханових речи, мора да много мање њих, упркос лошој економској ситуацији код куће, сада жели да се исели.

Стандарди за Косово по много чему су били још флексибилнији него за Турску, коју, ако ништа друго, и европски, а не само српски медији, колико год критиковали Реџепа Тајипа Ердогана, никада нису назвали „мафијашком државом” како су то радили за територију под контролом Приштине. Својевремено је Запад за Косово прокламовао политику „стандарди пре статуса”, тврдећи да ће инсистирати да оно успостави узорну владавину права и заштити све своје становнике пре него што му буде призната независност. Потом су 17. марта 2004. масовно нападнути тамошњи Срби, што је у апсурдном обрту послужило многим западним политичарима да прогласе пуну државност Косова као једини начин да се достигну стандарди, односно да Срби буду заштићени. „Мафијашку државу” су приметили тек када је Косово – већ признато у већини европских престоница мада нису Срби једини који су приговарали да се то коси с међународним правом – почело да изазива проблеме и њима, као током навале азиланата прошлог пролећа.