Уметничка шок-терапија

НЕОАВАНГАРДА
Нови Сад је поред Загреба, Љубљане и Београда био јак културни центар, истинско жариште нових уметничких идеја шездесетих година прошлог века. Чувена Трибина младих и Стражиловски сусрети били су међу најживљим авангардним културним институцијама у земљи где се отворено расправљало о најновијим светским културним трендовима, провокативно дискутовало и износиле најслободоумније идеје. У Новом Саду су у то време излазили и утицајни књижевни часописи попут Поља, Индекса и Уј Сyмпосиона. Поља су преводила авангардне словеначке песнике које је званични културни естаблишмент јеретички одбацивао, а преко тих песника долазили су у контакт са словеначким неоавангардним ликовним ствараоцима који су радо излагали у култном Салону Трибине младих. Тако је нпр. у Словенији забрањивани песник Томаж Шаламун, за многе један од највећих словеначких песника друге половине XX века, редовно своје радове објављивао у Пољима. Концептуалисти су при новосадском Салону Трибине младих формирали групу Кóд која је редовно излагала заједно са суботичком групом Bosh+Bosh и зрењанинским авангардистима на изложбама у Загребу и Љубљани. Каталин Ладик је својим body art перформансима значајно и упечатљиво доприносила широкој лепези култних андерграунд хепенинга.

Из таквог неоавангардног наслеђа Новог Сада настала је прво уметничка мултимедијална група ЛЕД АРТ (1993), а након девет година као њен легитимни наследник Арт клиника (2002). Ретроспективну књигу о деловању Арт клинике – уметничког пројекта неформалне групе уметника чији је оснивач новосадски сликар Никола Џафо – под симболичким називом Прва петолетка објавили су Мултимедијални центар Лед арт и Студентски културни центар Нови Сад, Нови Сад, 2007). Скоро читаву деценију Џафо и његови лед-артовци својим разнородним уметничким пројектима окупљали су „оне који су остали овде” у „леденој клими безнађа” у условима стихије страха и насиља, сиромаштва, духовне чамотиње и „замрзнуте уметности”. Својим акцијама уличним и другим перформансима група је покривала најважније догађаје деведесетих година и од тих догађаја стварала уметност као својеврсну антрополошку игру. И сами називи уметничких пројеката имали су симболичку функцију да тумаче новонастале друштвене прилике: тако перформанс „Замрзавање уметности”означава промену агрегатног стања воде у ЛЕД, дакле замрзавање, које метафорички представља вишеслојност егзистенцијалне запитаности. Замрзавање може довести до смрти, али, с друге стране, може да означи и функционалну хибернацију којом се највиталнији органи чувају од пропадања. Кроз синтезу ликовног, књижевног, музичког и театарског израза лед-артовци су неретко показивали целокупној јавности како извесни заноси прошлости, који су произвели скоро пијаначку еуфорију једног друштва, у измењеним глобалним и локалним околностима доводе до непријатног отрежњења праћеног колективним мамурлуком: у уметничким пројектима Потоп и Локалитет Но. 1 и Но.2, лед-артовци су на крају перформанса разјурили публику уз узвике: Какво је то окупљање? Даћу вам ја уметност!, алудирајући на Милошевићеву полицију која је пендрецима и шмрковима то исто радила на улицама србијанских градова.

После 2000. године ЛЕД се постепено топио и прешао у друго агрегатно стање, чинило се течно и медно, да би се новембра 2002. године осетила потреба за свеопштим лечењем стања у друштву и у култури, па је формирана Арт клиника, уметничко-утопистички пројекат са авангардном амбицијом превредновања друштва посредством уметности. Путем стално отворених конкурса за излагање у „Шок галерији” („Одељење интензивне неге”), најмањој галерији на свету чија површина није већа од два квадратна метра, Арт клиника преко свог уметничког савета („примаријуси”) промовише уметнике који имају потребу да реагују на болесно стање у друштву са уверењем да га уметност може излечити и чија уметничка дела имају храбар, изразито провокативни приступ једнако у реализацији као и у презентовању. Провокација је елементарна карактеристика (нео)авангардне уметности, која уметничко дело схвата као „отворено” не само у начину стварања него и у природи саме рецепције. Уместо медитативног удубљивања карактеристичног за рецепцију класичног дела, прималац уметничког утиска овде се суочава са шоком губитка смисла (Светлана Субашић). „Шок галерија” је стога изванредно добро изабран простор Арт клинике који симболизује тескобу, страх од затворености и изолације, управо оно што умногоме карактерише наше друштво. Она је, дакле, метафора свих наших страхова, али и друштвене стварности у којој живимо и атмосфере која влада у њој.

Али авангарда је одавно уметност изместила из галерија и музеја на тргове и улицу, освојила урбани простор оплемењујући и хуманизујући не само језгра градова него и његове рубне делове. Из католичке порте, тог култног места савремене концептуалне уметности, полазило се у бројне уметничке акције: раскопане улице Новог Сада биле су повод, а непроменљивост актуелне стварности у земљи чија би култура из корена требало да се промени – разлог да се изведе перформанс Нови Сад – Венеција град, тј. провоза гондола улицама.

Током пет година деловања Арт клинике настале су бројне изложбе: од оне сада већ митске Џафове Пази уметност не уједа – погледајте додиром без устручавања у Центру за културну деконтаминацију у Београду (2003) преко провокативне изложбе Портрети Гордане Златановић која, приказујући мушки полни орган класичном ренесансном техником гоблена, изражава сопствени поглед на живот мушкарца и интерпретира модел полова са становишта модерне и ослобођене жене, па до Изложбе за слушање где група младих музичара различитим музичким инструментима али и гласом посетиоцима дочарава слике Нинете Аврамовић Лончар под геслом „Ако слика може да се види и опипа, зашто не би могла и да се слуша”. А „научноистраживачка експедиција” Арт клинике запутила се на крагујевачку депонију „Јовановац”, место „опасних увида” како би утврдила да „прва индустријска и универзитетска варош, престоница предмодерне Србије богатих културних, политичких и урбаних традиција, девастирана владавином Милошевића, ратом и транзицијом није имала шта да баци”. Хепенинг се завршио „катарзичким самопонижавањем, подизањем заставе Европске уније уз пљесак шака у најлонским рукавицама и уз осмехе иза заштитних маски”.

На крају закључимо: иако је основна одлика авангардне уметности премештање тежишта са естетског на етички план, Арт клиника у свом мултимедијалном уметничком исказу не занемарује ниједан од њих.