Опијум за елиту

Иако се обично приписује Марксу, Лењин нам је у аманет оставио реченицу: „Религија је опијум за масе.” Али, колико год да су згађене народом, колико год да верују да с њим ништа не деле, ни овдашње „либералне” елите не могу без овог опијата. Чак су и многи српски атеисти жедни религије. Њихово „свето писмо”, догма о неевропском народу чији је геноцидни дух неуништив, сместило се у књизи „Философија паланке”, о којој сам недавно писао у „Политици”.

Уместо контрааргумената, као одговор је стигла гомила клевета и ућуткујућих етикета, прошарана лажима и бедастоћама. Помињани су „опако деловање”, „ревизија историје”, „муљ баналности”, „јачање неофашистичких покрета”, „приземни прилог”... Иван Миленковић се мало забројао, па је 25.000 знакова моје критике „Философије паланке” у „Политици” код њега нарасло на 60.000.

Како свако „зло” у (правој) Европи и њеној другосрпској шупи мора бити представљено као исламско да би „постало” највеће и неуништиво, Светислав Басара ме је прогласио за „муџахедина” и „Абу Ћирјака”. То што водећи бајинобаштански арабиста брка „Абу” и „Бин” ваљда није битно – важно је да публици буде сервиран баук „православне џамахирије” и азијска утвара „пустог турског” удробљеног у „ружно српско”.

Ипак, најдаље је отишла Бранка Михајловић, београдска дописница Слободне Европе, мегафона који нам свакодневно преноси глас нашег врховног господара. Ова новинарка тврди да сам довео у питање „антиратни ангажман дела Србије”. Порука је јасна: свако ко има српско име и презиме и покуша да аргументовано критикује „другу Србију” биће представљен као неко ко „пристаје на злочин” и четнички кољач са камом у зубима на стендбају.

Не знам у ком свету живе Бранка Михајловић и Иван Миленковић, али њихова логика је иста као и резон оних који у сваком антиратном активисти виде „страног плаћеника”. У том привидно другачијем, етички осиромашеном универзуму једне клевете, „петоколонаш” и „издајник” само су замењене другим – „клерофашизам” и „рехабилитација”.

Ни један ни други екстремизам не дозвољавају могућност да насупрот њима може постојати појединац – који можда није у праву, који можда лупа, који је можда неписмен, глуп и ограничен, али који мисли својом главом. За њих неистомишљеник, у суштини, не може бити човек већ само слуга без мозга, трансмисија машинерије зла која му сервира ставове. Зато и Иван Миленковић у „Политици” одговара на мој текст не поменувши ми ни име.

Нажалост, кључ за разумевање наших невоља с две Србије није у ономе што их дели већ у ономе што их уједињује. Наша трагедија није у дубини раздора и природи подела већ у разлогу зашто су оне непремостиве. Највећа српска несрећа није неслога већ јединство – у глувоћи, бескомпромисности, самоправедности, ригидности, учаурености...

Дијалог је постао највећи непријатељ. Супротан став нас вређа. Покушај разумевања редовно бива протумачен као оправдавање, а критика као организовани напад. Сваки уредник је свестан да, уколико објави ауторски текст који садржи став супротан очекиваном и подразумеваном – „нашем” – може да очекује да ће изгубити немали број читалаца.

Недељник „Време” је већ кажњен због „нацистичких” текстова Ђорђа Вукадиновића, док је збуњујућа количина мржње према „Политици” у великој мери везана за чињеницу да редовно даје простор супротстављеним ставовима у рубрици „Погледи”. При томе, једном младом аутору, који је годинама био редовни сарадник „Пешчаника”, уредница је отворено рекла да више не може да пише јер му је „Политика” штампала један текст.

Када сам 2006. године у НИН-у објавио текст о Латинки Перовић као „мајци ’друге Србије’”, очекивао сам жестоке нападе, али морам признати да ми није пало на памет да ће једна од главних дисквалификација бити клевета да сам текст само потписао, а не написао.

Нисам помислио ни да ће један „грађански” интелектуалац у „Пешчанику” тим поводом рећи: „Тај човек, што то пише, сви знају да се он лечи”, нити да ће главни уредник Б92 одбити да са форума скине тему на којој се спекулисало о мојој дијагнози. (И даље чувам његов одговор.)

Обојица су били и остали велики обожаваоци „Философије паланке”, која им даје за право да о неистомишљеницима говоре не само као о болесницима већ и као о зверима, дивљацима и нацистима. У међувремену им се прикључила и Дијана Вукомановић.

Ни потпредседница СПС-а није одолела опијуму за српску елиту. Осудила је „провинцијални менталитет паланке” и препоручила Драгану Шутановцу да на свом чубурском пашњаку прочита Константиновића: „Верујем да ћете да се препознате и да много тога научите.”

„Философија паланке” није део ученог света у коме станују Жил Делез, Хана Арент и Кант, где би да је прошверцују наши стари анти-антифашисти и њихови нови сапутници. Константиновићева књига припада миљеу у коме жаре и пале Светислав Басара, Мијат Лакићевић, Сретен Угричић и Иван Миленковић. Масе о којима су говорили Лењин и Маркс овде зато и даље радије изговарају „Оче наш” него што певају: „Друже Радомире, ми ти се кунемо.”

Факултет за медије и комуникације