Opijum za elitu

Iako se obično pripisuje Marksu, Lenjin nam je u amanet ostavio rečenicu: „Religija je opijum za mase.” Ali, koliko god da su zgađene narodom, koliko god da veruju da s njim ništa ne dele, ni ovdašnje „liberalne” elite ne mogu bez ovog opijata. Čak su i mnogi srpski ateisti žedni religije. Njihovo „sveto pismo”, dogma o neevropskom narodu čiji je genocidni duh neuništiv, smestilo se u knjizi „Filosofija palanke”, o kojoj sam nedavno pisao u „Politici”.

Umesto kontraargumenata, kao odgovor je stigla gomila kleveta i ućutkujućih etiketa, prošarana lažima i bedastoćama. Pominjani su „opako delovanje”, „revizija istorije”, „mulj banalnosti”, „jačanje neofašističkih pokreta”, „prizemni prilog”... Ivan Milenković se malo zabrojao, pa je 25.000 znakova moje kritike „Filosofije palanke” u „Politici” kod njega naraslo na 60.000.

Kako svako „zlo” u (pravoj) Evropi i njenoj drugosrpskoj šupi mora biti predstavljeno kao islamsko da bi „postalo” najveće i neuništivo, Svetislav Basara me je proglasio za „mudžahedina” i „Abu Ćirjaka”. To što vodeći bajinobaštanski arabista brka „Abu” i „Bin” valjda nije bitno – važno je da publici bude serviran bauk „pravoslavne džamahirije” i azijska utvara „pustog turskog” udrobljenog u „ružno srpsko”.

Ipak, najdalje je otišla Branka Mihajlović, beogradska dopisnica Slobodne Evrope, megafona koji nam svakodnevno prenosi glas našeg vrhovnog gospodara. Ova novinarka tvrdi da sam doveo u pitanje „antiratni angažman dela Srbije”. Poruka je jasna: svako ko ima srpsko ime i prezime i pokuša da argumentovano kritikuje „drugu Srbiju” biće predstavljen kao neko ko „pristaje na zločin” i četnički koljač sa kamom u zubima na stendbaju.

Ne znam u kom svetu žive Branka Mihajlović i Ivan Milenković, ali njihova logika je ista kao i rezon onih koji u svakom antiratnom aktivisti vide „stranog plaćenika”. U tom prividno drugačijem, etički osiromašenom univerzumu jedne klevete, „petokolonaš” i „izdajnik” samo su zamenjene drugim – „klerofašizam” i „rehabilitacija”.

Ni jedan ni drugi ekstremizam ne dozvoljavaju mogućnost da nasuprot njima može postojati pojedinac – koji možda nije u pravu, koji možda lupa, koji je možda nepismen, glup i ograničen, ali koji misli svojom glavom. Za njih neistomišljenik, u suštini, ne može biti čovek već samo sluga bez mozga, transmisija mašinerije zla koja mu servira stavove. Zato i Ivan Milenković u „Politici” odgovara na moj tekst ne pomenuvši mi ni ime.

Nažalost, ključ za razumevanje naših nevolja s dve Srbije nije u onome što ih deli već u onome što ih ujedinjuje. Naša tragedija nije u dubini razdora i prirodi podela već u razlogu zašto su one nepremostive. Najveća srpska nesreća nije nesloga već jedinstvo – u gluvoći, beskompromisnosti, samopravednosti, rigidnosti, učaurenosti...

Dijalog je postao najveći neprijatelj. Suprotan stav nas vređa. Pokušaj razumevanja redovno biva protumačen kao opravdavanje, a kritika kao organizovani napad. Svaki urednik je svestan da, ukoliko objavi autorski tekst koji sadrži stav suprotan očekivanom i podrazumevanom – „našem” – može da očekuje da će izgubiti nemali broj čitalaca.

Nedeljnik „Vreme” je već kažnjen zbog „nacističkih” tekstova Đorđa Vukadinovića, dok je zbunjujuća količina mržnje prema „Politici” u velikoj meri vezana za činjenicu da redovno daje prostor suprotstavljenim stavovima u rubrici „Pogledi”. Pri tome, jednom mladom autoru, koji je godinama bio redovni saradnik „Peščanika”, urednica je otvoreno rekla da više ne može da piše jer mu je „Politika” štampala jedan tekst.

Kada sam 2006. godine u NIN-u objavio tekst o Latinki Perović kao „majci ’druge Srbije’”, očekivao sam žestoke napade, ali moram priznati da mi nije palo na pamet da će jedna od glavnih diskvalifikacija biti kleveta da sam tekst samo potpisao, a ne napisao.

Nisam pomislio ni da će jedan „građanski” intelektualac u „Peščaniku” tim povodom reći: „Taj čovek, što to piše, svi znaju da se on leči”, niti da će glavni urednik B92 odbiti da sa foruma skine temu na kojoj se spekulisalo o mojoj dijagnozi. (I dalje čuvam njegov odgovor.)

Obojica su bili i ostali veliki obožavaoci „Filosofije palanke”, koja im daje za pravo da o neistomišljenicima govore ne samo kao o bolesnicima već i kao o zverima, divljacima i nacistima. U međuvremenu im se priključila i Dijana Vukomanović.

Ni potpredsednica SPS-a nije odolela opijumu za srpsku elitu. Osudila je „provincijalni mentalitet palanke” i preporučila Draganu Šutanovcu da na svom čuburskom pašnjaku pročita Konstantinovića: „Verujem da ćete da se prepoznate i da mnogo toga naučite.”

„Filosofija palanke” nije deo učenog sveta u kome stanuju Žil Delez, Hana Arent i Kant, gde bi da je prošvercuju naši stari anti-antifašisti i njihovi novi saputnici. Konstantinovićeva knjiga pripada miljeu u kome žare i pale Svetislav Basara, Mijat Lakićević, Sreten Ugričić i Ivan Milenković. Mase o kojima su govorili Lenjin i Marks ovde zato i dalje radije izgovaraju „Oče naš” nego što pevaju: „Druže Radomire, mi ti se kunemo.”

Fakultet za medije i komunikacije