Поноћни каубој на искушењима Мемфиса

Да је само свирао у бенду „Обливијанси”, Џек Јарбер, познатији као Џек Обливијан, заслужио би место у историји рокенрола. Али, током двадесетак година откако је тај чувени бенд формално престао да постоји, Обливијан је наставио да се соло албумима и разним пројектима уписује и у садашњицу рок музике као њен витални део.

Захваљујући томе, постао је ништа мање него икона свог дома и родног места рокенрола, Мемфиса. Не само што би у било којој „ол-стар” постави музичара тог града имао своје место, него је многим саиграчима био и „тренер”, преносећи на млађе знање које је стекао свирајући уз величине попут Тава Фалка, Артура Лија и Џефрија Еванса.

Прослављен на гаражној сцени, Обливијан је овладао ширим наслеђем рокенрола, чему је доказ његов последњи албум „The Lone Ranger of Love” који је снимио с бендом „The Sheiks”. Заједно ће га представити вечерас у Дому омладине, на својеврсном мини-фестивалу сцене Мемфиса у Београду.

Класични гаражни панк, старински рок, савремени деконструисани блуз и још много стилова… Шта вам је било потребно да бисте у свима њима досегли такво неусиљено мајсторство?

Потребно је дуго се бавити музиком, писати гомилу разноврсних песама и не одустајати од било каквог звука који ти природно дође и учини ти се добрим.

„The Sheiks” су само последњи у низу музичара којима сте били ментор: међу њима су били и Џеј Ретард, Џон Пол Кит, Харлан Т. Бобо… Ако је однос учитељ – ученик увек двосмеран, шта сте ви научили од свих њих?

Научио сам колико сам стар, и то проклето стар. Ипак, девојке су ми још у мислима, али у последње време сам имао много мука да их држим на дистанци пошто их звук „The Sheiks” привлачи бини као сијалица мољце.

Да ли је младим музичарима који с вама свирају тешко да испоље индивидуалност, уместо да се само труде да се уклопе у ваш стил? Како их терате да се отворе?

Сви могу да се изразе пошто остављам простора за те узбудљиве тренутке. На пример, сви певају, сви свирају соло деонице, и то много њих. Ту је чак и соло на бубњевима. Немам никакве специјалне захтеве све док постижемо онај општи звук какав желимо.

Како се ви носите с вашом репутацијом? Запала вам је најгора врста славе, она која не доноси много новца, али вас оптерећује личном заоставштином и очекивањима обожавалаца.

То је проклети блуз. Све до краја!

Последњи албум је делом инспирисан филмом „Поноћни каубој”. Мемфис се често замишља као релативно мали град с ауром невиности повезаном с раним рокенролом. Кад сте се као дечак преселили у њега, да ли вам је Мемфис деловао као Њујорк Џоу Баку у „Поноћном каубоју”? Које је најстрашније место на којем сте се затекли?

Осећао сам се више као Џо Бак него што сам осетио ту невиност. Најјезивије место на којем сам икада био је стриптиз бар Денија Овена. Тамо ме је замало убио бајкер због тога што сам снимао неонски знак испред девојке која је плесала.

Шта је следеће за вас?

„Обливијанси” ће овог лета свирати по Европи. У међувремену ће снимити још један албум.