Ponoćni kauboj na iskušenjima Memfisa

Da je samo svirao u bendu „Oblivijansi”, Džek Jarber, poznatiji kao Džek Oblivijan, zaslužio bi mesto u istoriji rokenrola. Ali, tokom dvadesetak godina otkako je taj čuveni bend formalno prestao da postoji, Oblivijan je nastavio da se solo albumima i raznim projektima upisuje i u sadašnjicu rok muzike kao njen vitalni deo.

Zahvaljujući tome, postao je ništa manje nego ikona svog doma i rodnog mesta rokenrola, Memfisa. Ne samo što bi u bilo kojoj „ol-star” postavi muzičara tog grada imao svoje mesto, nego je mnogim saigračima bio i „trener”, prenoseći na mlađe znanje koje je stekao svirajući uz veličine poput Tava Falka, Artura Lija i Džefrija Evansa.

Proslavljen na garažnoj sceni, Oblivijan je ovladao širim nasleđem rokenrola, čemu je dokaz njegov poslednji album „The Lone Ranger of Love” koji je snimio s bendom „The Sheiks”. Zajedno će ga predstaviti večeras u Domu omladine, na svojevrsnom mini-festivalu scene Memfisa u Beogradu.

Klasični garažni pank, starinski rok, savremeni dekonstruisani bluz i još mnogo stilova… Šta vam je bilo potrebno da biste u svima njima dosegli takvo neusiljeno majstorstvo?

Potrebno je dugo se baviti muzikom, pisati gomilu raznovrsnih pesama i ne odustajati od bilo kakvog zvuka koji ti prirodno dođe i učini ti se dobrim.

„The Sheiks” su samo poslednji u nizu muzičara kojima ste bili mentor: među njima su bili i Džej Retard, Džon Pol Kit, Harlan T. Bobo… Ako je odnos učitelj – učenik uvek dvosmeran, šta ste vi naučili od svih njih?

Naučio sam koliko sam star, i to prokleto star. Ipak, devojke su mi još u mislima, ali u poslednje vreme sam imao mnogo muka da ih držim na distanci pošto ih zvuk „The Sheiks” privlači bini kao sijalica moljce.

Da li je mladim muzičarima koji s vama sviraju teško da ispolje individualnost, umesto da se samo trude da se uklope u vaš stil? Kako ih terate da se otvore?

Svi mogu da se izraze pošto ostavljam prostora za te uzbudljive trenutke. Na primer, svi pevaju, svi sviraju solo deonice, i to mnogo njih. Tu je čak i solo na bubnjevima. Nemam nikakve specijalne zahteve sve dok postižemo onaj opšti zvuk kakav želimo.

Kako se vi nosite s vašom reputacijom? Zapala vam je najgora vrsta slave, ona koja ne donosi mnogo novca, ali vas opterećuje ličnom zaostavštinom i očekivanjima obožavalaca.

To je prokleti bluz. Sve do kraja!

Poslednji album je delom inspirisan filmom „Ponoćni kauboj”. Memfis se često zamišlja kao relativno mali grad s aurom nevinosti povezanom s ranim rokenrolom. Kad ste se kao dečak preselili u njega, da li vam je Memfis delovao kao Njujork Džou Baku u „Ponoćnom kauboju”? Koje je najstrašnije mesto na kojem ste se zatekli?

Osećao sam se više kao Džo Bak nego što sam osetio tu nevinost. Najjezivije mesto na kojem sam ikada bio je striptiz bar Denija Ovena. Tamo me je zamalo ubio bajker zbog toga što sam snimao neonski znak ispred devojke koja je plesala.

Šta je sledeće za vas?

„Oblivijansi” će ovog leta svirati po Evropi. U međuvremenu će snimiti još jedan album.