ЧУВАРИ НЕВИНОСТИ

Из Италије у Београд, специјалним летом, прошлог четвртка вратио се Андрија Драшковић. На београдском аеродрому чекао га је читав караван блиндираних аутомобила. Иначе је тај човек узбудљиве биографије давно дефинисан као "контроверзни бизнисмен". Та кованица наговештава понешто и сакрива скоро све што је важно.

Драшковића су, наравно, чекали бројни телохранитељи. Ту је била и већа група новинара. Њима је то био важан дневни задатак, кратак и тежак пут до сензације. Али, они нису стигли до занимљивог путника, јер је човек дискретно проведен кроз салон за посебно важне особе. А онда је у спектакуларној аутомобилској пратњи личних чувара кренуо пут Београда.

Зашто је српској јавности толико битан човек који је тек изашао из италијанског затвора? Србија воли победнике, а Драшковић је после тешких сумњи и оптужби за шверц дроге и цигарета и помоћ италијанској мафији у Црној Гори, стигао овде скоро невин. Због старих грехова чекају га и нека домицилна суђења, али то је ипак само наша ствар. Петомесечно тамновање ће бити један нови, узбудљив прилог за сенчење биографије.

Не може се сакрити да је Андрија Драшковић екстремно богат човек. Уосталом, он о томе није јавно говорио, али није ни крио. Моћ која се постиже новцем бар је у Србији јасна, мада у томе има скоро апсурдних противречности: врхунска моћ политичког функционера достиже се материјалним богатством.

Највећи успон "трулог" богаташа, незамислив је без политичког узлета. Неки су покушаји у том смислу врло поучни. Случај Богољуба Карића, на пример. Независно од њега и његовог добровољног одсуства, не може се сакрити симбиоза нејасне финансијске силе, подземља и политике. И то на оном нивоу који функционише. Понекад је више него болно засећи те мистериозне спојеве, јер се не може лако уочити где престаје криминал а почиње легитимни, "поштени" живот. Не зна се где почиње истинска политика, као "вештина могућег" а престаје употреба функција као "магија немогућег".

Може се наслутити да се скоро сва моћ црпе из "сиве" зоне, у којој се одвија опасна игра важних штеточина. Та сфера је заштићени забран, и у њу улазе само људи који су савладали њене тајне, а имају довољно беспризорности за то.

У земљи Србији управо се одвија "уљуђивање" друге, дакле послератне генерације муњевитих богаташа. Прва је већ "опрала" своје паре, и претворила их у неприкосновени капитал. Међу њима је неколико људи који су уморни од опасног живота, и више немају енергије да се бакћу са суровим подземљем и ризичном политиком.

Неки капитал (не питај ме како сам зарадио први милион евра), може се стећи и поштеним радом. Зашто да не, то је сасвим могуће. Један познати економиста каже: "Да, али код нас за сто година! У Србији скоро да није могуће чистим умом и часним радом стићи до милиона. Осим на лутрији! Или, ако си Новак Ђоковић."

Тако испада да су у оптицају три транзициона, а ипак национална модела богаћења: корупција и безобзирност у њој; кријумчарење свега што се може кријумчарити, сада – пре свега дрога и опијати; отимање, на све познате начине (пљачке, уцене, провале, рекетирања).

Срећници који су негде нешто наследили, не броје се. У том друштву скоро и да нема милионера, осим ако не рачунамо срећне синове витезова сиве зоне.

Све ово значи да је у Србији још "у тренду" брзо богаћење, као вредносни оријентир из деведесетих: "Живи брзо и кратко, умри млад!" Зато су нам људи из "сиве зоне", они који су успели да преживе свој опасни посао и постану неухватљиви за законе, и те како важни, као естрадне и спортске звезде.

Значи ли то онда да се злочин исплати, чак да може бити савршен? Драматичне српске године дају различите одговоре на ово питање, а он би могао да гласи: понекад да, понекад не. Ратни злочини се не могу заташкати, ма како их правдали још горим злоделима "друге стране". Али, многи пљачкашки походи у рату и миру су донели неслућена богатства на све стране, и савршен склад те шарене интересне групе, независно од националности.

Но, то је време које смо већ архивирали, бар кад су велике пљачке у питању. Модерна српска полиција се бори против мафије, ма како се она звала: грађевинска, царинска, стечајна, путна, правосудна, електро или фармако мафија. Те акције врло брзо спласну пред судовима, а "мафијаши", чим им смакну лисице, оптужују државу за невиђени атак на њихову част и поштење.

Бар живимо у занимљивој земљи у којој никада није досадно. Мада нам је 5. октобра 2000. обећана "досадна" држава, где ће коначно владати ред и закон, и праве вредности.

Српска деца, која су у прилици да изаберу своју будућност, имају проблем са избором идола и животног занимања. Све што се нуди, споро је и недостижно. А важно је бити богат пре тридесете.