Циничне хронике наших соба

ФОРМАТИРАЊЕ
Да Хемингвеј није написао „Чисто, добро осветљено место”, ионако проблематичан жанр кратке приче био би краћи за једну формативну метафору. Малком Бредбери позајмио је ову просторну формулу из приче о двојици конобара једног уредног и пристојног локала: њихов гост је, из ноћи у ноћ, један старац, пијанац и самоубица којег у животу држи можда само уљудан угоститељски објекат.

Кратка прича и јесте чисто, светло прозно место, место строге селекције, сведености и пажљиво одржаваног реда. Али као што чистоћа и светлост нису довољни да пластично опишу простор, тако ни кратка прича немајасан ни прецизан облик.

Кратку причу одређује недефинисана форма једнако колико и уски структурно-тематски оквири. Она може бити све што аутор пожели: анегдота без поенте, песма у прози, исповест, писмо, бајка и есеј. Важно је само да буде безгранично флексибилна. Често репортерски штура форма наводила је на помисао да кратка прича мора бити некњижевна и фељтонистичка, за разлику од новеле као „обавезно” уметничког облика. Међутим, Поова слика кратке приче као складне целине, у којој општи утисак засењује ефекте фрагмента, претворила се у „званичну верзију” жанра.

Управо је сведеност форме припустила у кратку причу неку врсту задате разобличености: аморфност је отворила простор експерименту – пародији, пастишу, травестији, колажу, интерполацијама нефикционалног, те је кратка прича полако престала да буде синоним за слику привилегованог тренутка у животу појединца, за слику догађаја нетипичног и изузетног. Зато је, бар за српске прозаисте, постала терен постмодерног експеримента. Изгледа да то чисто, добро осветљено место у српској прози не постоји, као што нема ни контроле минимума или максимума који стварају причу. Има ли кратка прича свог мајстора у савременој српској књижевности?

Кратка прозна продукција 2007. је узбудљива шетња жанром. У верзији Немање Митровића, кратка прича је комбинација имагинарне географије, митологије, сна и привиђења.Бајке са Венере (Граматик, 2007) лаганим приповедним темпом, сугестивношћу и игром асоцијација и импликација увериће да су поређења кратке приче и лирске песме оправдана. У Причи за Роберта Валзера Војислава В. Јовановића (Градац, 2007) нанизане микропрозе и блиц форме темеље се на обрту, рефлексији, анегдоти, али и нешто сировијем језику, некад сведене на две реченице, некад проширене у пригушени монолог.

Циничнијем читаоцу чини се да је једна од жанровских обавеза српске кратке приче – Нови Београд. Но док су бајке са Венере сетна и умирујућа проза за дубок сан, бајке са Новог Београда су опори уводи у несаницу. У збирци прича Овога пута о болу (Стубови културе, 2007), Михајло Пантић поново црта Други Београд као сиву планету безнађа и стрепње. Нема превише светла, чистоћа је сумњива, реакције су аутоматске, декор сиромашан, говор болно искрен. Али док код Пантића уочавамо хиперреализам у одустајању, збирка Марка ВидојковићаБог ти помого (Б92, 2007) сва је у знаку хиперреализма у надирању. Претећи лавеж Видојковићевих мангупа уме да се прометне у цвиљење повређеног мушкарчине, у рику разјареног урбаног десперадоса. Видојковићева збирка је прави „мачо гаспачо”, заљућен саркастичном сликом балканске мушкости.

Збирка Милете Продановића Агнец (Стубови културе, 2007) је ововремски фељтон чуда и ишчашења, ни предалеко од Видојковићеве поетике идеолошког заједања, ни другачији од Митровићевог фантазмагоричног историзма. Циничне хронике нашег доба – или, пантићевски речено, наших соба – нису само сува, документарна, фељтонска форма: фронтални продори фантастичног у српску причу догађају се на неочекиваним и небрањеним местима, и у Продановићевом транзицијском гулагу, и у Пантићевим усамљеничким јеремијадама, и у Јовановићевим телеграфским цитатима мита и историје.

Слободан Владушић назива збирке кратке приче књижевним сирочићима – не зато што им се не зна отац, већ зато што их нико не жели у својој близини. Читалачка ресоцијализација те сирочади није ни тако мучан процес, ни тако немогућ задатак. Посвећеници кратке приче, њеног херметичког и ексклузивистичког статуса, само траже Хемингвејево чисто и добро осветљено место на коме се тако лепо пије и пати. У времену ишчашених чуда, та потрага није сасвим непривлачна.