Филозофија која се живи

УЗ 85. РОЂЕНДАН
Прошле недеље академик Михаило Марковић напунио је 85 година. Да је рођен у некој другој земљи, ово би био културни догађај. Писали би се осврти на његово дело, организовао би се научни скуп, издат би био њему посвећен зборник радова, поново штампале неке од његових главних књига.

Када говоримо о Михаилу Марковићу, ми не морамо да страхујемо од могућег преувеличавања. Он је готово синоним за српску, па и југословенску, филозофију у последњих пола века. Он је први уистину модерни филозоф на нашим просторима. То не значи да ми немамо филозофску традицију, и да је Марковић изникао „ни из чега”. Напротив, иако смо вековима били насилно одвојени од развитка филозофије у остатку Европе, она се у нашем народу – од Руђера Бошковића, преко Доситеја, Вука и Његоша, до Божидара Кнежевића и Бранислава Петронијевића – остваривала тамо где је могла, и када је могла, остварујући на том путу и значајне успехе. За своје директније претходнике, овај филозоф је имао плејаду озбиљних теоретичара левице, од изузетног Светозара Марковића, преко Мите Ценића и Димитрија Туцовића, до Симе Марковића, Огњена Прице и Веселина Маслеше.

Ипак, могло би се рећи да је на Марковића, од свих утицаја највећи био не онај стриктно филозофски, већ животни, тачније слободарска мисао и борбеност народа из којег је поникао. Иако потиче из породице београдских социјалиста, није прихватио Марксову мисао по некаквом аутоматизму, него зато што је у њој препознао дубину хуманизма опевану у Његошу и народним песмама, зато што је у њој препознао ону велику историјску тежњу за смисленим и достојанственим животом коју је и сам доживео у Другом светском рату на јединствен начин.

Уроњен у живот

То је уједно и разлог зашто, по мом мишљењу, Марковић никада није био „класични” филозоф. Он се никада није бавио ни чисто теоријским питањима као што то раде аналитички филозофи, нити чисто херменеутичким питањима која доминирају континенталном филозофијом. Насупрот и једнима и другима, којима је заједничко то да раздвајају теорију од стварности, и смисао филозофског мишљења исцрпљују у изолованим концептуалним проблемима или у историји филозофије као дисциплине, он увек поставља конкретан живот појединца и друштва на хоризонт његовог мишљења. То је тачно и онда када се бави наизглед апстрактним питањима логике, језика, или научних закона. Зато је и његов језик увек јасан и прецизан, јер он не пише искључиво за друге филозофе, већ и за теоретичаре других дисциплина, па и за ширу публику, за све своје савременике. У ствари, и сам Марковићев опус, у свом целокупном приступу стварности и мисаоном наслеђу, својеврсна је синтеза неколико дисциплина, те нам његова дела на моменте звуче више социолошки, на моменте више антрополошки, историјски, или политичко-теоријски. Он није „чист” филозоф, већ је свака његова реч уроњена у живот.

Зато никада није ни постојала противречност између његовог научног дела и његове друштвено-политичке, јавне, активности. Код њега не постоје „научни” и „друштвени” живот као два одвојена живота. Он није по професији филозоф, који онда у приватном животу дели своја мишљења. Та принципијелност његовог става, затим свежина и савременост, актуелност, његове мисли, као и непоколебљивост и храброст у одбрани хуманистичких вредности, управо су и разлог зашто је Марковић не само имао значајне саговорнике у читавом свету, већ и много пута у свом животу био предмет заиста неоснованих оптужби. Оне су по правилу стизале од оних који су у њему видели сведока њихове личне непринципијелности, несавремености, нехуманости, и кукавичлука. Зато они против њега нису ни могли да иду аргументима, већ само клеветама и увредама.

Драж промене света

Данас имамо част, без обзира на наша лична филозофска и политичка опредељења, да је Михаило Марковић у нашем друштву и даље активан. Генерали француске војске су маја 1968. ургирали код Де Гола да им да налог да ухапсе Сартра, који је са студентима, иако крхког здравља, био на барикадама. Де Гол је тада изговорио своје чувене речи: „Француска не хапси своје Волтере!” Ми би требало да се на то угледамо, и заиста једном научимо да јавно поштујемо своје мисаоно наслеђе и своје савременике.

У нашем друштву, Михаило Марковић је јединствена појава. Можда само још једног човека могу да се сетим који се тако лавовски борио за оно што је сматрао истином и онда када се цео свет окренуо против њега. Упркос томе, Михаило Марковић је остао једноставан човек, приступачан и непосредан, заувек младолик, пун енергије. Немогуће је у његовом присуству не осетити ту перманентну драж промене света и неопходност „усправног хода”, колико год да је историјских прилика пропуштено. Зато је он и велика инспирација за младог теоретичара кога рад и живот овог мислиоца непрестано подсећају да све могућности из прошлости „припадају људском свету, (да) што год оне биле или јесу, оне нама нешто значе… Чак и ако су привремено заборављене, оне могу оставити трагове које ће можда неко искористити у ко зна колико далекој будућности да их обнови и врати у људску свест, у историјски живот”.

Да су ове његове речи тачне, потврђује чињеница да је Михаило Марковић и у 85. години свога живота окупљен младим људима који у њему виде филозофију која се живи, а не само предаје и испитује, који у њему препознају људскост која никада не застарева.