Воља руши болест и километре

Пожаревац – Тридесетдеветогодишњи Слободан Јотић из села Петка код Пожаревца прави је доказ да снага воље може да победи или макар ублажи и најтеже болести. Овај човек решио је да пркоси својој тешкој дијагнози – мултипла склерози. Уместо да се прикује за кревет и мирује, што обично бива с болесницима с том опаком болешћу, Слободан је урадио сасвим супротно – одлучио је да трчи!

Нису помагала ни упозорења лекара да стање може да се погорша. Није га спречило ни то што је на једном оку потпуно изгубио вид, а на другом, уз помоћ наочара, види 70 одсто. Док је болест из дана у дан показивала своје сурово лице и док су му полако отказивале функције тела, Слободан је донео животну одлуку. Да победи. И успео је. Најпре је победио себе, а онда су друге победе почеле саме да долазе.

На овогодишњем Београдском маратону савладао је стазу дугу 21 километар и постао херој 29. традиционалне трке. За њега је то била животна трка.

– Болест ме је обарала на колена неколико пута, од потпуног губитка вида до губитка осећаја и функције десне руке, вртоглавице, отежаног кретања, брзог умарања... После 200 метара хода морао сам да се одморим. Али сам се након тих погоршања подизао, психички јачи и с једним циљем – да победим ову болест – каже за „Политику” Слободан Јотић.

Да је Слободан заиста велики херој и победник сведочи његова животна прича. Дијагноза му је постављена пре десет година у Италији, где је радио као возач камиона. До тада је био снажан и здрав. Одједном је изгубио вид на десном оку, а након прегледа неуролог му је саопштио да болује од неизлечиве болести. Његове речи су га, каже, проболе као мачем, помислио је да му је остало још мало живота. Али, убрзо је одлучио да се не предаје. Бацио се на студирање непријатеља. Упознао је болест до танчина и кренуо да је побеђује.

Мултипла склероза отежава кретање, а Слободан јој је први ударац задао баш на том пољу. Од активне шетње почео је да трчи и тренира. Физичка активност му је за дивно чудо пријала и колико год звучало невероватно помаже му да болест држи под контролом. Из Италије се прошле године вратио у родну Петку, јер му ту, вели, одговара да живи и  тренира. Данас је једини оболели од мутипле склерозе који је истрчао полумаратон и то за два и по сата.

– Ова прича није о болести, већ о победи воље да се испуни зацртани циљ. Да човек има потребу да гледа уназад, имао би очи на потиљку, овако, логично је да морамо гледати напред. То је моја теорија – прича херој Београдског маратона.

Нарочито воли да прича о тој трци. Припремао се дуго, и психички и физички. У главни град дошао је неколико дана раније, ишао на предавања која су му и те како користила на стази. На дан маратона савладала га је трема, а претходна ноћ била је бесана, присећа се Слободан. Иако окружен позитивцима и осмесима, еуфорија је расла. Трка је почела, температура се дизала. Прва криза наишла је на 14. километру, али му је помогло бодрење других такмичара који му нису дали да посустане. Најтежа деоница почела је на Бранковом мосту, одакле је до циља остало још три километра, претежно узбрдице. Видео је и чуо људе крај стазе који су тркачима давали посебан ветар у леђа.

– Последњи километар сам трчао, а нисам осећао ноге. Носила ме је атмосфера, пријатељи поред стазе који су ме бодрили. Коначно, када сам прошао кроз циљ, почео сам да плачем од среће, плакао сам, али без суза. Толико сам дехидрирао да нисам имао течности у организму ни за сузе. Осећај је био невероватан, годину дана припрема вредело је за тај осећај, за та два и по сата на стази – наводи Јотић, ништа мање еуфорично.

Трка му је дала неизмерну снагу и мотив да настави припреме. Каже, полумаратон му је био само успутна станица. Већ 25. јуна трчаће на ноћном полумаратону у Новом Саду. Идуће године намерачио се да истрчи пун маратон – стазу дугу 42,2 километра! И то, на јубиларном 30. Београдском маратону.

О болести неће да размишља.

– Вољу за борбом имам, вољу за трчањем имам, вољу за победом имам. Дилеме да ли ћу успети, немам – поручује нам јунак из Петке код Пожаревца и додаје: – Видимо се на циљу 30. Београдског маратона!

Поуку није тешко извући. Послушајмо Слободана – очи нам заиста нису на потиљку. Гледајмо напред. Храбро, и до победе.