ЈАГОДИНСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

У овом драматичном заплету, добро би нам дошла једна странка „здравог разума”! Макар на њеном челу био онај живописни Шојић, жива пародија српске политичке врхушке. Може бити да је расцеп у иначе неприродној коалицији само логична пројекција подељене Србије. Из овога у шта смо запали, ваљало би изаћи са што мање озледа и ожиљака. Углавном сви знају да је то врхунски циљ државе којој прети упадање у живи глиб. Али, нико не жели да каже како мисли да се из тог клизишта извадимо.

Премијер Коштуница је и даље у стању да наопаку стварност прилагоди својим политичким потребама. Занимљиво, али тај модел се показао врло успешним у неговању и привидном опстанку утопије. Њено одржање се састоји пре свега у позивању на немогућу мисију: покајање ЕУ и САД пред поштеним условима које поставља Србија. Ако тога не буде, остајемо сами са собом, „сиромашни, али поносни”, што би рекао патетични поета соцреализма. У томе свакако можемо имати искрену, али неплодну подршку Русије.

Овај покушај политичке делатности функционише и као родољубиви инстант, замена за било каква боља очекивања. Насупрот стереотипима у све то се сасвим удобно уклопио председник Тадић. Његова позиција јаког репрезента „демократске већине” угрожена је меком, бојажљивом и недовољно одређеном реториком. Председник је једноставно избегао да изнесе свој став, чекајући да се неке ствари саме по себи реше. Његови иступи се могу тумачити на много начина, али је најзанимљивија формула европских интеграција.

Колико се могло разумети, он се залаже за наставак преговора са ЕУ. И то у политичком амбијенту одвојеног Косова да бисмо се за опстанак „лажне државе” у оквирима матице, борили као чланови Уније! Скоро да је сигурно како и председник зна да је такво двојство практично неоствариво.

Али, опредељивање за било коју „чисту” опцију за њега би значило брз политички пад: ако би се помирио са „стањем ствари”, помео би га косовски посттрауматски синдром, ако би се приклонио Илићевој и Коштуничиној тврдоћи, више од половине бирачког тела у Србији остало би без кандидата, и без каквог-таквог оријентира.

Због тога Тадић није у моћи да објасни шта би значила нова изолација за Србију и колико ће дуго опстати његово хибридно политичко стајалиште.

На таквом борилишту изгледа како перје лети на све стране, све за решавање судбине Србије. Да је тако заиста, било би и бољих предлога и паметнијих корака, без инаџијског изазивања судбине. Политички крем је лагодно конфисковао све могућности решења и узео монопол над њим. Тако су и најаве неких референдума само покушај да се интереси олигархија дефинишу као потреба грађана.

То ће рећи да се лидери државе и највећих партија озбиљно брину за опстанак својих интересних група, за добра места у управним одборима и делотворан утицај на медије. Народ у доброј мери распамећен општом политичком конфузијом нема поуздану информацију о догађајима који следе. А оне се не тичу патетичних порука и епских заклетви него обичног, суровог живота.

Дакле, хоће ли бити посла, плата и пара да се прехрани онолико сиротиње? Људи који су везали своје кредитне рате за евро или швајцарски франак стрепе шта ће бити са њиховом способношћу да врате дугове. Или ће морати да напусте своје станове, и олупине од аутомобила које су једва спечалили на рад из будућности! Хоће ли нас поново стићи Шаиновићева инфлација из ’92. од више стотина милиона процената, Вучићев инквизицијски гнев према медијима и неописива Дачићева ратничка паметовања?

Можда све ово не дотиче наше раздрагане лидере, одушевљене сопственом реториком, којој се у академском простору лишеном овоземаљских брига нема шта замерити. Осим што је бесмислена. Политика је за многе просечне људе постала уносно занимање, и они су се давно осигурали за случај сваке стагфлације, изолације или санитарног кордона. И сад могу да чине шта им се ћефне. Немам ни један разлог да бринем за њих, водећи српски умови ће опстати, независно и од блокаде коју би у родољубивом заносу изазвали сами. Сигуран сам да ће им у амбијенту континенталне самоће бити сасвим добро, чак и лековито после свега.

Усред расцепа изазваног дилемом о томе где и за ким нација да крене, израстао је неочекивано Драган Марковић, звани Палма, легенда Јагодине и моравске долине. Шта је тај човек, шарене биографије уопште учинио што би га одвојило из тврдог строја коме је припадао? Па, ништа посебно! Само је рекао да би Србија пропала ако се затвори. „Његова” Јагодина очекује преко 14 милиона евра страних улагања. И он се тога неће одрећи.

Толико засад о животу. Што се осталог тиче, Српска радикална странка се и даље држи као врховни патриотски арбитар. Наводно, они најбоље знају како се чувају национални интереси, што су и доказали. Зар смо заборавили чувену паролу „Где су српске земље, ту су српски радикали!”. Али та мантра све је више део атмосфере непрекидног парастоса, она је опоро сећање на неповратно изгубљено време. И простор, наравно!