Млади загубљени у транзицији

Јавна дебата о државној стратегији за младе, првој која је сачињена код нас, јединој земљи у региону која такву стратегију још нема, започета је три дана пре него што су се десили догађаји који су потврдили колико су млади од те исте државе, али и друштва у целини, катастрофално занемарени. Осам младих људи у Новом Саду изгорело је у кафићу истог дана када су гневни млади људи (речено је да су, пре свега, навијачи) први пут изашли да искале бес разбијајући свој град да би тај поход поновили само четири дана касније још жешће, овај пут остављајући за собом и једну жртву из својих редова.

После много времена медији су пуни тема посвећених младима – нажалост не због јавне дебате о поменутој стратегији већ, пре свега, због тога што је, одједном, схваћено да се млади социјализују на стадионима, а не у школама, што се сматра (неки и поздрављају) као да се део младих људи окреће десничарским, чак и ксенофобичним и неонацистичким идејама. Наравно, само злонамерни или слепи могу да верују да је реч о већини младих. Већина младих се не идентификује с екстремним ускогрудим идејама. Већина младих је, као што је то показало неколико озбиљних истраживања, загубљена у транзицији; већина младих опет сања да напусти ову земљу, јер не види да ће у њој моћи да оствари своје основне потребе и тежње. Овде се јавља један од наоко чудних парадокса с којима се суочавамо – већина учесника на митингу пред Домом народне скупштине су били млади, а, истовремено, већина младих, ако би могла, напустила би земљу ако би им се указала прилика. Кажемо наоко чудних парадокса, јер у ствари није реч о парадоксу: млади осећају припадност својој заједници, али не пристају да живе без перспективе да ће похађати квалитетније школе, да ће се запошљавати, обезбеђивати себи стамбене и све остале услове за бољи живот. Дакле, и они осећају трауму због губитка Косова, али нипошто не желе да живе изван токова модерног, развијеног демократског света, једном речју изван Европе. Ако те Европе нема код нас онда они желе да је нађу тамо где је има – у земљама које су већ део Европе без граница, дакле, Европске уније.

Могуће је да многи од њих имају погрешне представе о свету ван Србије, како они који су палили и разбијали (виде га превише црно), тако и они који маштају да што пре напусте земљу (виде га превише ружичасто). Наравно, део разлога је и у томе да огромна већина младих никада није путовала ван граница наше земље, како због ригорозне политике издавања виза, тако и због сиромаштва. Европска унија је, у последње време, више пута потврдила да је спремна да убрза преговоре који би требало да резултирају долажењем Србије на „белу шенгенску листу” у најкраћем року, и тај процес би морао да се настави. Међутим, ако се економска ситуација у земљи не поправи тешко је замислити да ће већина имати средстава да икада путује у ту Европу.

Најзад, заиста је тешко ако не немогуће замислити како да се положај младих промени без страних инвестиција и економске, научне, образовне, културне сарадње с најразвијенијим делом света, дакле Европском унијом. Стога је охрабрујуће да држава, први пут, уз помоћ једне свеобухватне стратегије за младе намерава да се на осмишљен и систематичан начин бави младима, али уколико она сама остане ван европских и светских токова, тешко је и замислити како би та стратегија могла да се преточи у живот.