Зашто Надал није шпански премијер

Кад западну у политички и економски ћорсокак, кад не могу да се договоре како да саставе владу, кад се испостави да корупција нагриза најелитније кадрове свих партија, кад се имена неких од најугледнијих политичара старе гарде повлаче по папирима из Панаме, кад се говори да највиши функционери скривају своје рачуне у швајцарским банкама, и измештају своје фирме у пореске рајеве, Шпанци се сете свог најбољег спортисте свих времена, као да би желели да им он улије снагу, чврстину и доследност. Многи чак Рафаела Надала предлажу за председника владе, као што су Срби небројено пута неформално  истицали да би најбоље било да нам Новак Ђоковић или Владе Дивац воде државу.

Најбољи шпански тенисер понеће испред спортског тима са Иберијског полуострва шпанску заставу овог августа на олимпијади у Рију, али не може Рафаел Надал да уради оно што је задатак и одговорност демократски изабраних институција и представника које је народ довео на власт, пише  колумниста мадридског „Мунда” у јучерашњем броју. Лист се осврће на тамошњу политичку блокаду у коју је земља запала кад после избора 20. децембра прошле године лидери четири партије са највећим бројем гласова нису успели да направе ниједну комбинацију која би довела до већинске владе. Шпанија је у договарању, преговарању, сукобима и међусобним оптуживањима изгубила читавих шест месеци, а држава је потрошила драгоцено време, да би на крају шпански краљ Фелипе Шести расписао нове изборе за 26. јун. На њима ће резултати бити мање-више исти: ако је веровати анкетама, а у њихову истинитост сумња велики део Иберијског полуострва, највећи, али недовољан, број гласова добиће конзервативна Народна партија, а с њима неће нико у коалицију док је на њеном челу досадашњи премијер Марјано Рахој. Други по броју гласова су социјалисти који не желе да се удруже са са трећом левичарском партијом Подемос, јер верују да ће их „популисти и циркузанти”, како медији називају странку Пабла Иглесијаса, скренути са државничког пута у неку до сада непознату импровизацију. Четврта је такође нова странка Сијудаданос, коју бије глас да је настала под утицајем и уз подршку крупних бизнисмена. То је партија десног центра, за којом се још не вуку корупцијски репови и која би требало да замени Народну партију у којој су афере са митом и скривеним рачунима постале свакодневна појава.

Надал на челу владе? Била би то добра идеја, пише „Мундо”, ако бисмо хтели да се приклонимо надреалистичком концепту да свако може да води нашу земљу. И кад би се успут заједно сложили да у овој земљи треба потопити и закопати сваку институцију и сваку личност, макар то био и чувени Рафаел Надал. Уместо тога, довољно би било да се „Шпанија мало надализује”, предлаже колумниста мадридског листа. Описујући како се шпански тенисер још као дечак научио неким неопходним принципима од свог тренера, он посебно истиче како је Надал успео да превазиђе своје личне слабости и како не покушава да нађе изговор за своје неуспехе, већ наставља и траје дуже од свих других тенисера. Многи су му предвиђали крај каријере – и увек до сада су прегризли језик.

„Његови тријумфи нису се славили као свадбе, нити су се његови порази оплакивали као на сахранама. Никада није показивао недостатак поштовања ни према својим претпостављенима ни према својим ривалима. Од почетка му је усађивана идеја, и то крајње одлучно, да нико неће за њега урадити оно што он сам мора да учини, да је он увек одговоран за своје поступке или нечињења.”

Колумниста наводи да је једном као дечак Надал заборавио да са собом понесе воду у торби и да га је тренер оставио да цео меч одигра без воде – „како би се убудуће добро припремио за партију тениса”.  Касније, када је постао милионер и идол у целом свету, Надал је наставио да сам припрема своју спортску торбу, док су на тим врхунским турнирима тренери другим познатим играчима то радили за њих. Надал је, извлачи „Мундо”  закључак, увек на себе преузимао одговорност за своје потезе.

Новинар замера својим колегама који су Надалу више пута предвиђали крај, али су морали да прегризу језик, јер се тенисер увек враћао и трајао је више и дуже него они који су били испод њега и „они који су били испред”.

Из свега овог следи савет да се Шпанци бар мало угледају на Надала. Да се држе својих принципа и преузму одговорност за сопствену судбину. Али како да то учине, како да изађу на још једне изборе одговорно кад ће се на листи 26. јуна наћи исти они политичари које су заокруживали или прецртавали и шест месеци пре тога. Ниједан не поштује своје противнике или ривале, ниједан не преузима одговорност за своје неуспехе и трају још дуже него што траје каријера најупорнијег спортисте, а да на терену нису остварили ниједну фер игру, а камоли победу.