Zašto Nadal nije španski premijer

Kad zapadnu u politički i ekonomski ćorsokak, kad ne mogu da se dogovore kako da sastave vladu, kad se ispostavi da korupcija nagriza najelitnije kadrove svih partija, kad se imena nekih od najuglednijih političara stare garde povlače po papirima iz Paname, kad se govori da najviši funkcioneri skrivaju svoje račune u švajcarskim bankama, i izmeštaju svoje firme u poreske rajeve, Španci se sete svog najboljeg sportiste svih vremena, kao da bi želeli da im on ulije snagu, čvrstinu i doslednost. Mnogi čak Rafaela Nadala predlažu za predsednika vlade, kao što su Srbi nebrojeno puta neformalno  isticali da bi najbolje bilo da nam Novak Đoković ili Vlade Divac vode državu.

Najbolji španski teniser poneće ispred sportskog tima sa Iberijskog poluostrva špansku zastavu ovog avgusta na olimpijadi u Riju, ali ne može Rafael Nadal da uradi ono što je zadatak i odgovornost demokratski izabranih institucija i predstavnika koje je narod doveo na vlast, piše  kolumnista madridskog „Munda” u jučerašnjem broju. List se osvrće na tamošnju političku blokadu u koju je zemlja zapala kad posle izbora 20. decembra prošle godine lideri četiri partije sa najvećim brojem glasova nisu uspeli da naprave nijednu kombinaciju koja bi dovela do većinske vlade. Španija je u dogovaranju, pregovaranju, sukobima i međusobnim optuživanjima izgubila čitavih šest meseci, a država je potrošila dragoceno vreme, da bi na kraju španski kralj Felipe Šesti raspisao nove izbore za 26. jun. Na njima će rezultati biti manje-više isti: ako je verovati anketama, a u njihovu istinitost sumnja veliki deo Iberijskog poluostrva, najveći, ali nedovoljan, broj glasova dobiće konzervativna Narodna partija, a s njima neće niko u koaliciju dok je na njenom čelu dosadašnji premijer Marjano Rahoj. Drugi po broju glasova su socijalisti koji ne žele da se udruže sa sa trećom levičarskom partijom Podemos, jer veruju da će ih „populisti i cirkuzanti”, kako mediji nazivaju stranku Pabla Iglesijasa, skrenuti sa državničkog puta u neku do sada nepoznatu improvizaciju. Četvrta je takođe nova stranka Sijudadanos, koju bije glas da je nastala pod uticajem i uz podršku krupnih biznismena. To je partija desnog centra, za kojom se još ne vuku korupcijski repovi i koja bi trebalo da zameni Narodnu partiju u kojoj su afere sa mitom i skrivenim računima postale svakodnevna pojava.

Nadal na čelu vlade? Bila bi to dobra ideja, piše „Mundo”, ako bismo hteli da se priklonimo nadrealističkom konceptu da svako može da vodi našu zemlju. I kad bi se usput zajedno složili da u ovoj zemlji treba potopiti i zakopati svaku instituciju i svaku ličnost, makar to bio i čuveni Rafael Nadal. Umesto toga, dovoljno bi bilo da se „Španija malo nadalizuje”, predlaže kolumnista madridskog lista. Opisujući kako se španski teniser još kao dečak naučio nekim neophodnim principima od svog trenera, on posebno ističe kako je Nadal uspeo da prevaziđe svoje lične slabosti i kako ne pokušava da nađe izgovor za svoje neuspehe, već nastavlja i traje duže od svih drugih tenisera. Mnogi su mu predviđali kraj karijere – i uvek do sada su pregrizli jezik.

„Njegovi trijumfi nisu se slavili kao svadbe, niti su se njegovi porazi oplakivali kao na sahranama. Nikada nije pokazivao nedostatak poštovanja ni prema svojim pretpostavljenima ni prema svojim rivalima. Od početka mu je usađivana ideja, i to krajnje odlučno, da niko neće za njega uraditi ono što on sam mora da učini, da je on uvek odgovoran za svoje postupke ili nečinjenja.”

Kolumnista navodi da je jednom kao dečak Nadal zaboravio da sa sobom ponese vodu u torbi i da ga je trener ostavio da ceo meč odigra bez vode – „kako bi se ubuduće dobro pripremio za partiju tenisa”.  Kasnije, kada je postao milioner i idol u celom svetu, Nadal je nastavio da sam priprema svoju sportsku torbu, dok su na tim vrhunskim turnirima treneri drugim poznatim igračima to radili za njih. Nadal je, izvlači „Mundo”  zaključak, uvek na sebe preuzimao odgovornost za svoje poteze.

Novinar zamera svojim kolegama koji su Nadalu više puta predviđali kraj, ali su morali da pregrizu jezik, jer se teniser uvek vraćao i trajao je više i duže nego oni koji su bili ispod njega i „oni koji su bili ispred”.

Iz svega ovog sledi savet da se Španci bar malo ugledaju na Nadala. Da se drže svojih principa i preuzmu odgovornost za sopstvenu sudbinu. Ali kako da to učine, kako da izađu na još jedne izbore odgovorno kad će se na listi 26. juna naći isti oni političari koje su zaokruživali ili precrtavali i šest meseci pre toga. Nijedan ne poštuje svoje protivnike ili rivale, nijedan ne preuzima odgovornost za svoje neuspehe i traju još duže nego što traje karijera najupornijeg sportiste, a da na terenu nisu ostvarili nijednu fer igru, a kamoli pobedu.