Шлаг у лице

Ко је крив за то што су примитивни садржаји популарни, а емисије и разговори са (и о) паметним људима, са образовањем и учинком, таворе на дну листе гледаности?

Да ли су стасале генерације гледалаца васпитаваних на турбо-фолк култури које окрећу леђа квалитетним програмима или је кривица на телевизијама које промовишу сопствени неукус, дајући му добре термине и сву могућу логистичку подршку?

Да ли су телевизијски аутори заборавили да студиозно осмишљене емисије не могу бити досадне, сведене на бескрајне разговоре очи у очи уз, по правилу, лошу сценографију и са још горим осветљењем и режијом?

Наиме, у овој су земљи гледаоци волели Кино око, Петком у 22, Двоглед  Максиметар, Караван, Шоу Седморице младих, Бољи живот, Сагу о Форсајтима... много година пре латиноамеричких, турских и индијских серија...

Ако су деведесете године прошлог века у нашој земљи испуниле задатак у анестезирању људи, и то чиниле са  калеидоскопом колоритних личности, баналних садржаја и још баналније музике, која се, нажалост, одржала до данас, шта ће нам тек донети таблоидизација медија?

Пре неколико недеља писали смо о морбидној фасцинацији смрћу наших познатих глумаца, непримереним кадровима снимљеним на сахранама, који нису одавали поштовање преминулима и тузи породица и пријатеља, него су на сензационалистички начин трагали за снимком бола, посебно оних код пријатеља и колега који су познати јавности.

У томе су још даље отишле бројне дневне новине за које пре тога нисмо ни примећивали колико су таблоидне, а у телевизијским  рубрикама „листамо  штампу” сензационалистички наслови су добијали ветар у леђа.

У међувремену је све постало још горе и као да су догађаји из прошлог месеца били вежба да се са већом силином и безосећајношћу извештава са четрдесетодневних помена Драгану Николићу и Маринку Маџгаљу и о убиству Јелене Марјановић, о болести Велимира Бате Живојиновића и несрећном паду Неде Арнерић.

Папарацо сниматељи и новинари какве смо доскоро само гледали у филмовима чинили су нам се као холивудско претеривање, а сада као хијене по Београду обилазе место злочина и болнице, распитују се код чланова породица, код пријатеља, код „анонимних извора” из полиције или здравствених установа.

Правило је: ако нема нових вести, употреби оно што имаш – машту – и измисли сопствену верзију туђе несреће, а уредник ће већ дати наслов који ће „вриштати” са новинског киоска, са портала на интернету или ће бити прочитан у неком телевизијском јутарњем програму.

Како сад, са аспекта телевизијске забаве, изгледају безазлено и смешно турбо-фолк из деведесетих, пејџери и златни ланци, тренерке и мелодије као са таласа Радио Техерана... За све то време јунаци ријалити програма се туку, чупају за косу, поливају соковима, изговарају најстрашније псовке, скидају одећу или имају секс пред камерама.

На Пинковој „Фарми” су имали задатак да једни другима заривају лице у тањир пун шлага, а водитељка је то пратила очима судије и командовала „мораш размазати сав шлаг, не сме ништа да остане”. И Весна Змијанац је добила шлаг у лице!

И у томе је разлика. Вероватно се деведесетих година фолк-звезди то не би десило!