Музичке чаролије
Задивљен музицирањем највећег песника клавира, Теофил Готје је записао: „Кад Шопен додирне дирке као да их је окрзнуло крило анђела!”
Управо таква музичка чаролија догодила се на концерту Николаја Луганског у распродатој сали Коларчеве задужбине. Слушали смо га као опчињени, очарани племенитим тоном и суптилношћу динамичких финеса. Чули смо својеврсну његову „лабудову песму”, која је одболовала чак и лагодни 6/8 ритам „Баркароле” опус 60, потом три емпромптија која су као арабеске на клавијатури осенчиле динамичке промене чак и у трилерима, а овај „Шопеновски блок” Лугански је окончао његовим последњим, Четвртим скерцом у Е-дуру („љубавном тоналитету”, по Шерпантјеу), опус 54, који све време одише меланхолијом и сетом. Како „скерцо” на италијанском значи „шала” Шуман се упитао осетивши његове трагичне димензије: Какве боје преостају за озбиљност кад се шала заодева у тако тамно рухо?
У „Новом часопису за музику” Шуман је Шопена најавио речима: „Капе доле, господо, ево генија”, а на концерту маестра Луганског чули смо и Шуманову музику – „Пет фантастичних комада” с раскошном палетом тонских боја и техничко блештавило „Бечког карневала” компонованог за време посете 1839. аустроугарској престоници као какав музички путопис.
Клавиром је Дмитри Шишкин у оквиру својеврсног одјека 15. Београдског Шопен феста отворио своју душу, јер како је сматрао Кандински – „душа је клавир са много жица”. Његово музицирање с Градским камерним оркестром „Шлезингер” из Крагујевца подсетило ме на предавање Др Александре Кокотовић на Математичком институту САНУ, које је насловила „Између два неба: од Теслине имагинације до архитектуре заједништва”. Шишкин је као што је бљесак муње објавио Теслино рођење обасјао („прилично школско”) извођаштво крагујевачког оркестра, с којим је имао „заједништво” у Шопеновом Концерту у е-молу.
Често је композитор свирао ову музику и без оркестра, сматрајући да је оркестар само резонанца клавира, посебно његов други став који је права романса, налик на Белинијеве мелодије, које је и Шишкин добро упознао проширујући оно своје уметничко небо у Катанији, Белинијевом родном граду. Највећи поета клавира сам је изјавио да је у лаганом ставу тежио да „ухвати белинијевску мелодију филдовским басом”. Сањалачко-страственим тонусом Шишкин нас је увео у атмосферу ноћног сањарења, а други и трећи ноктурно из опуса 9, које смо чули у првом делу концерта, настали су такође пре његове двадесете године и пре напуштања Пољске. Показујући „многожичаност” своје пијанистичке палете интерпретирао је и Херојску полонезу у Ас-дуру, опус 53, за коју је Шуман изјавио да га подсећа на „топовска зрна засута цвећем”.
На почетку концерта чули смо у маестралном извођењу десетоставачну свиту „Ромео и Јулија” из балета Сергеја Прокофјева, који се сматра његовим најуспелијим и најинспиративнијим делом.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


