Емотивна атомска бомба

Има људи чији нагласак вас у тренутку врати у предратно време, људи који су га сачували из прошлости свог завичаја, па је тај нагласак остао фиксиран за неки бивши тренутак, за неке осамдесете године прошлог века. Често је тако код Сарајлија које су отишле из Сарајева уочи или почетком рата као одрасли људи, па причају онако како се некада говорило у Топ-листи надреалиста или у раним Кустуричиним филмовима. Да нема тих људи, данас би се могло помислити да је нагласак по коме су у Југославији препознаване Сарајлије био чиста артифицијелност и досетка скупине уметника. Младен Митровић (рођен 1960. у Сарајеву) прича баш тако старинско сарајевски.

Причали смо телефоном неколико пута пре овог разговора, договарали па одгађали сусрет, што због мојих, што због његових обавеза. Онда смо фиксирали неку постпразничну среду у три по подне, што се због мог петоминутног кашњења претворило у 15.05, а баш, ето, четвртог маја. Десило се и да је тог истог јутра објављено да је претходне ноћи умрла Јадранка Стојаковић, која у Митровићевом филму има незаобилазну улогу.

„У потрази за сном” је фасцинантан филм о Митровићевом трагању за глумцима из његовог првог филма. Дечаци из Сарајева који су 1987. године били десетогодишњаци у међувремену су се расули по свету. Где год да је приказан филм је дочекан изванредно. У Сарајеву је, рецимо, на „Сарајево филм фестивалу” прошле године освојио награду публике. И у Загребу су ове године, на фестивалу „Загребдокс”, реакције биле изврсне. Логично је започети разговор питањем о очекивањима после београдске премијере, нарочито јер фестивалска „путања” филма као да следи неке Митровићеве биографске координате.

Ваш филм „У потрази за сном” отворио је „Белдокс” и то пројекцијом у Великој дворани Центра „Сава” после приказивања у Сарајеву и Загребу? Занимљиво је да филм путује истом рутом којом сте и ви ишли током свог животног пута – рођени сте у Сарајеву, студирали у Загребу, сада живите у Београду...

Добро сте то приметили, а раније ми није ни пала на памет та подударност. Ипак је то документарни филм, па још дужи од два сата, што на први поглед може да обесхрабри публику. А ја се заправо радујем због велике дворане, јер ми је једино стало да филм погледа што је могуће више људи. Нисам га правио ни због фестивала ни због награда, него због публике. Могу да гарантујем аутентично филмско искуство, и смех и сузе, оно због чега се филмови и праве. Он је емотивна атомска бомба. Мени код документаристике, и стране и домаће, често смета то неко сивило. Овде сам то избегавао и то је публика препознала. И у Сарајеву и у Загребу које помињете, али и у Паризу, где га нису гледали само наши људи, него и многи Французи. Они су такође били одушевљени. Савршено су могли да прате филм, једино су им можда промакле неке нијансе хумора. Професорка са Сорбоне која је гледала филм рекла ми је да он нипошто није локални, него светски. То ми је било важно.

Оно што је занимљиво, па и у контексту наслова јесте чињеница да поново трагате за својим сном, на неки начин, враћате се филму као својој првој љубави, након дуге паузе и након силних награда које сте освојили за своје студентске пројекције. Шта је за вас представљао рад на овом филму?

Најпре су ме чекале огромне муке око финансирања филма. Сада кад је филм готов и кад је успешан, сви хоће да стану иза њега, а на почетку није било тако. Тај дуги интервал у коме се нисам бавио филмом није угрозио моју уметничку визију и занатско умеће, али јесте способност за преговоре с продуцентима и за осигуравање новца. И поред проблема с финансирањем, нисам хтео да правим компромисе, него сам био перфекциониста. Могао сам да га  завршим и годину дана раније, али бих пропустио неке важне тренутке у животу неких од „глумаца”. Могао сам и да прихватим сугестију да скратим филм на сат и по, али то не би било то. Имам око сто педесет сати материјала и највише бих желео да од тога направим телевизијску серију, која би публику „развалила” и више од овог филма.

Па има ли шансе да се то деси?

То више зависи од неке логистике, телевизијске, рецимо, него од мене. Ја имам и материјал и добру вољу, а и жељу да се та евентуална серија паралелно емитује на РТС-у, ХТВ-у и БХТ-у. Сигуран сам да би то било добро и корисно. Не могу ни да побројим какве сам све позитивне реакције добио од досадашњих гледалаца. Има их који мисле да би га требало уврстити у наставно-научни процес у школама као неку врсту „филмске лектире”.

Је ли вам овај филм вратио жељу да пуном паром поново упловите у режисерске воде?

Како да не. Ја бих сада само снимао. Имам разне идеје и предлоге, а нека три пројекта су ту најистакнутија. Ипак не бих унапред превише откривао. Имам још посла око промоције овог филма и сада ми је то најважније. Ово је филм који треба да види што је могуће више људи. Уписао сам академију да бих причао неке приче на филмски начин, а да то буду приче које се тичу гледалаца, које их емотивно дотичу, које их узнемиравају. Реакција на овај филм била је да људи после пројекције оду у кафану или код неког кући и наставе да разговарају о њему, о својом животу. Има гледалаца који кажу да је ово филм о Југославији. Ја га нисам тако замишљао, али свако има право на своју визију. Намерно нисам обележавао ко је ту Бошњак, Србин, Хрват..., наши људи то можда и наслуте по именима, али странци не могу, па их филм опет води до једне врсте катарзе.