Emotivna atomska bomba

Ima ljudi čiji naglasak vas u trenutku vrati u predratno vreme, ljudi koji su ga sačuvali iz prošlosti svog zavičaja, pa je taj naglasak ostao fiksiran za neki bivši trenutak, za neke osamdesete godine prošlog veka. Često je tako kod Sarajlija koje su otišle iz Sarajeva uoči ili početkom rata kao odrasli ljudi, pa pričaju onako kako se nekada govorilo u Top-listi nadrealista ili u ranim Kusturičinim filmovima. Da nema tih ljudi, danas bi se moglo pomisliti da je naglasak po kome su u Jugoslaviji prepoznavane Sarajlije bio čista artificijelnost i dosetka skupine umetnika. Mladen Mitrović (rođen 1960. u Sarajevu) priča baš tako starinsko sarajevski.

Pričali smo telefonom nekoliko puta pre ovog razgovora, dogovarali pa odgađali susret, što zbog mojih, što zbog njegovih obaveza. Onda smo fiksirali neku postprazničnu sredu u tri po podne, što se zbog mog petominutnog kašnjenja pretvorilo u 15.05, a baš, eto, četvrtog maja. Desilo se i da je tog istog jutra objavljeno da je prethodne noći umrla Jadranka Stojaković, koja u Mitrovićevom filmu ima nezaobilaznu ulogu.

„U potrazi za snom” je fascinantan film o Mitrovićevom traganju za glumcima iz njegovog prvog filma. Dečaci iz Sarajeva koji su 1987. godine bili desetogodišnjaci u međuvremenu su se rasuli po svetu. Gde god da je prikazan film je dočekan izvanredno. U Sarajevu je, recimo, na „Sarajevo film festivalu” prošle godine osvojio nagradu publike. I u Zagrebu su ove godine, na festivalu „Zagrebdoks”, reakcije bile izvrsne. Logično je započeti razgovor pitanjem o očekivanjima posle beogradske premijere, naročito jer festivalska „putanja” filma kao da sledi neke Mitrovićeve biografske koordinate.

Vaš film „U potrazi za snom” otvorio je „Beldoks” i to projekcijom u Velikoj dvorani Centra „Sava” posle prikazivanja u Sarajevu i Zagrebu? Zanimljivo je da film putuje istom rutom kojom ste i vi išli tokom svog životnog puta – rođeni ste u Sarajevu, studirali u Zagrebu, sada živite u Beogradu...

Dobro ste to primetili, a ranije mi nije ni pala na pamet ta podudarnost. Ipak je to dokumentarni film, pa još duži od dva sata, što na prvi pogled može da obeshrabri publiku. A ja se zapravo radujem zbog velike dvorane, jer mi je jedino stalo da film pogleda što je moguće više ljudi. Nisam ga pravio ni zbog festivala ni zbog nagrada, nego zbog publike. Mogu da garantujem autentično filmsko iskustvo, i smeh i suze, ono zbog čega se filmovi i prave. On je emotivna atomska bomba. Meni kod dokumentaristike, i strane i domaće, često smeta to neko sivilo. Ovde sam to izbegavao i to je publika prepoznala. I u Sarajevu i u Zagrebu koje pominjete, ali i u Parizu, gde ga nisu gledali samo naši ljudi, nego i mnogi Francuzi. Oni su takođe bili oduševljeni. Savršeno su mogli da prate film, jedino su im možda promakle neke nijanse humora. Profesorka sa Sorbone koja je gledala film rekla mi je da on nipošto nije lokalni, nego svetski. To mi je bilo važno.

Ono što je zanimljivo, pa i u kontekstu naslova jeste činjenica da ponovo tragate za svojim snom, na neki način, vraćate se filmu kao svojoj prvoj ljubavi, nakon duge pauze i nakon silnih nagrada koje ste osvojili za svoje studentske projekcije. Šta je za vas predstavljao rad na ovom filmu?

Najpre su me čekale ogromne muke oko finansiranja filma. Sada kad je film gotov i kad je uspešan, svi hoće da stanu iza njega, a na početku nije bilo tako. Taj dugi interval u kome se nisam bavio filmom nije ugrozio moju umetničku viziju i zanatsko umeće, ali jeste sposobnost za pregovore s producentima i za osiguravanje novca. I pored problema s finansiranjem, nisam hteo da pravim kompromise, nego sam bio perfekcionista. Mogao sam da ga  završim i godinu dana ranije, ali bih propustio neke važne trenutke u životu nekih od „glumaca”. Mogao sam i da prihvatim sugestiju da skratim film na sat i po, ali to ne bi bilo to. Imam oko sto pedeset sati materijala i najviše bih želeo da od toga napravim televizijsku seriju, koja bi publiku „razvalila” i više od ovog filma.

Pa ima li šanse da se to desi?

To više zavisi od neke logistike, televizijske, recimo, nego od mene. Ja imam i materijal i dobru volju, a i želju da se ta eventualna serija paralelno emituje na RTS-u, HTV-u i BHT-u. Siguran sam da bi to bilo dobro i korisno. Ne mogu ni da pobrojim kakve sam sve pozitivne reakcije dobio od dosadašnjih gledalaca. Ima ih koji misle da bi ga trebalo uvrstiti u nastavno-naučni proces u školama kao neku vrstu „filmske lektire”.

Je li vam ovaj film vratio želju da punom parom ponovo uplovite u režiserske vode?

Kako da ne. Ja bih sada samo snimao. Imam razne ideje i predloge, a neka tri projekta su tu najistaknutija. Ipak ne bih unapred previše otkrivao. Imam još posla oko promocije ovog filma i sada mi je to najvažnije. Ovo je film koji treba da vidi što je moguće više ljudi. Upisao sam akademiju da bih pričao neke priče na filmski način, a da to budu priče koje se tiču gledalaca, koje ih emotivno dotiču, koje ih uznemiravaju. Reakcija na ovaj film bila je da ljudi posle projekcije odu u kafanu ili kod nekog kući i nastave da razgovaraju o njemu, o svojom životu. Ima gledalaca koji kažu da je ovo film o Jugoslaviji. Ja ga nisam tako zamišljao, ali svako ima pravo na svoju viziju. Namerno nisam obeležavao ko je tu Bošnjak, Srbin, Hrvat..., naši ljudi to možda i naslute po imenima, ali stranci ne mogu, pa ih film opet vodi do jedne vrste katarze.