Сила врти где новац неће

Кан – Није као пре. Атмосфера у ноћи свечаног отварања 69. Канског фестивала била је некако спласнута. Кроазета већ око десет сати увече готово празна. Као да Французима није више до вишесатног стајања испред легендарног црвеног тепиха на улазу у Театар Лимијер. Што због хладног и снажног ветра и повремене непријатне кише, што због видно појачаних мера безбедности. Канским улицама овог маја патролирају и војници с дугим цевима.

Кански почетак узбуркао је Вуди Ален и са својим филмом и са непријатним делом личне историје, али и са чињеницом да је његов „Cafe Society” на велика звона лансирао „Амазон”, иначе највећу онлајн трговину, као продуцентску кућу у успону. Под окриљем „Амазона” Ален је већ снимио и шест получасовних епизода телевизијског серијала са поп певачицом и глумицом Мајли Сајрус у главној улози.

И док је у Театру Лимијер трајала церемонија свечаног отварања, у суседном Театру Дебиси био је приказан и први филм из помпезно најављиване овогодишње трке за „Златну палму”. Виђен је румунски филм „Сијераневада” Кристија Пујуа, творца ремек-дела „Смрт господина Лазарескуа” (и „Ауроре”) и једног од зачетника такозваног новог румунског таласа.

Трочасовна „Сијераневада” је копродукцијски филм, румунско-босанско-македонско (брат и сестре Митевски) -хрватски, те свака од ових балканских земаља може да га својата. Према Пујуовом признању филм је настао на иницијативу Мирсада Пуриватре, челника Сарајево филм фестивала, који је стрпљиво чекао да румунски аутор напише сценарио. И написао га је. Радња је смештена негде у Букурешту, три дана после напада на „Шарли ебдо” у Паризу и на четрдесетодневни помен оцу главног јунака – доктора Ларија, што је окупило велику породицу, отворило старе ране, сукобе и различитост мишљења у односу на недавну румунску прошлост...

Редитељски поступак сличан је оном већ виђеном у филму „Смрт господина Лазарескуа”, а Пују га у синема верите „Сијераневади” није надмашио. Камера је и даље „закуцана”, ликови се опет слободно крећу испред ње из свих праваца и позиција, цео филм је уз сав могући динамизам снимљен у свега неколико кадрова, дијалози су занимљиви, али их има превише... Све у свему, за поштовање, али без одушевљења.

Није одушевио ни други такмичарски филм – „Остати усправан” Алена Жиродија („Странац поред језера”, „Краљ бекства”), један од пет чисто француских филмова у овогодишњој конкуренцији. Жироди остаје веран дијалектици између снова и стварности и нечему што се може назвати „шокирати публику по сваку цену” (рецимо, у сцени секса до смрти”), уз артистичко филозофирање и геј рефлексије. Неки су овај филм назвали скандалозним...

Кан је на срећу јуче узбуркала америчка глумица и редитељка Џоди Фостер чији је филм „Money Monster” приказан у главном програму ван конкуренције. Фостерова је у Кан довела и своје главне филмске јунаке – Џорџа Клунија и Џулију Робертс и тако засенила све друге јучерашње и званичне и незваничне догађаје.

У овом динамичном и узбудљивом „мејнстрим” холивудском филму са великим звездама, Клуни и Робертсова тумаче ликове водитеља телевизијског шоуа о финансијама и његову продуценткињу који ће се наћи у екстремној ситуацији када банкротирани инвеститор силом окупира студио у живом телевизијском преносу. Џуди Фостер у Кану изјављује: „Никада нисам радила овакав филм – жанровски, са великим новцем, великим звездама и са хиљаду статиста на улици испред њујоршке берзе. Не знам да ли ће неки од председничких кандидата овај филм користити као инспирацију за своје дебате. Свет финансија и свет технологија је на уснама сваког од њих, и десничара и левичара и умерених и центра. Тема филма је данас веома актуелна, јасно је да наш финансијски систем захтева реформу.”

Марко Белокио је са својим дирљивим и изврсно урађеним филмом „Слатки снови” („Мегаком” га је откупио за приказивање у Србији) отворио независни програм „15 дана аутора”, а част да започне „Известан поглед”, паралелни такмичарски програм званичног Кана, припала је жестоком египатском филму „Сукоб” Мохамеда Диаба („Каиро 678”).

И као што је својевремено израелски редитељ Самуел Маоз у филму „Либан” радњу филма сместио у скучени простор унутрашњости тенка, тако је и Диаб клаустрофобичност, загушљивост и врелину „Сукоба” постигао сместивши радњу у унутрашњост полицијске марице током бруталних протеста против новоизабраног председника Морсија (Муслиманска браћа) на улицама Каира 2013. године. У марици су се нашли сви актери сукоба, сви Египћани које је сваког на свој начин „ослободила револуција” чије су благодети – хаос у земљи. Узбудљив, бруталан и реалистичан филм...

Од догађаја изван главне канске струје издвојила бих гласове о томе како би се „Брегзит” (излазак Британије из ЕУ) могао одразити на европску филмску индустрију. Укратко, некима од најугледнијих европских продуцената од помисли на могућност „Брегзита“ диже се коса на глави. Узвикују: „То би био крајње непожељан сценарио!”

И за крај још једна важна канска вест. Легендарни кинески редитељ Жанг Јимоу припрема свој први филм на енглеском језику и то са америчким глумцем Метом Дејмоном који ће у „Великом зиду” играти уз Ендија Лоуа и Жанг Ханју!

----------------------------------------------------------------

Плакат филма „Фаребик” из 1946.
(Фото: каталог Канског фестивала)

70 година Фипресција

На 69. Канском фестивалу у оквиру програма „Кански класици” свечано ће бити обележена 70. годишњица од оснивања Међународне федерације филмских критичара– Фипресци и од прве критичарске награде, која је додељена 1946. године управо у Кану.

Прву Фипресци награду равноправно су поделили Дејвид Лин за „Кратки сусрет” и француски аутор Жорж Рукије за лирични документарни филм „Феребик” о животу на селу кроз четири годишња доба. Председник тадашњег жирија Фипресци био је британски критичар Дилис Пауел. У „Канским класицима” приказује се рестаурирана копија „Феребика”.

----------------------------------------------------------------

Рестаурирана копија Штиглицове „Долине мира”

Југословенски филм на словеначком језику из 1956. године – „Долина мира” Франце Штиглица, један је од филмова који је доживео комплетну рестаурацију и као такав нашао се у „Канским класицима”.

Овај партизански филм такмичио се у Кану 1957. године, када је црни глумац Џин Кицмилер за улогу прогоњеног америчког пилота освојио глумачки „Златну палму”.