Ћутим, дакле постојим

„Волели бисмо да (Обама) предузме и неку акцију уместо да се његова посета (Хирошими) сведе на празне речи”, поручили су активисти који се залажу за свет без атомских бомби. Нема спора да је боље нуклеарно разоружати свет него причати о нуклеарном разоружању, али је недеља на измицају потврдила колико и речи могу бити убојите, па и оне  неизговорене. Сазнали смо да се председник САД у Јапану неће извинити за нуклеарне нападе који су разорили Хирошиму и Нагасаки. Његова ће посета проћи и без речи (извињења) и без дела јер Обама не да не намерава да уради оно због чега је добио Нобелову награду за мир – да свет ослободи овог оружја за масовно уништење – него је за усавршавање истог издвојио билион (хиљаду милијарди) долара у наредних 30 година.

НОМЕН ЕСТ ОМЕН: Поједине речи још су табу. У Мјанмару не сме да се изговори име народа Роханги јер им држава пориче право на име па и на идентитет. И новоизабрана премијерка и још једна нобеловка за мир, Аунг Сан Су Ћи, одбија да их зове по имену, тражећи још и од амбасадора САД да следи њен пример. Али, проблем није тако једноставан. Показује колико може да значи једна једина реч. Прва влада која је демократски изабрана после вишедеценијске владавине војне хунте заиста би могла да падне ако би Аунг Сан Су Ћи оправдала имиџ „иконе људских права” и назвале Рохангије њиховим именом. Врло је вероватно да би се побунили националисти и војници са којима је постигла компромис да би дошла на власт. За њих ову заједницу не чине никакви Роханги већ Бенгалци, односно нелегитимне придошлице из Бенгала.

Док Обама и Аунг Сан Су Ћи ћуте кад треба да говоре, дотле би много боље било да је Ахмет Давутоглу ћутао уместо што је говорио када је прошле недеље присуствовао отварању џамије у Бањалуци. Човек коме је Ердоган забранио да зуцне у земљи у којој је наводно премијер искористио је прилику да пропагира неоосманизам пред онима који још желе да га чују или су били принуђени да га слушају. Турски премијер у оставци није ни поменуо домаћине, већ се само обраћао бошњачким политичарима поручујући им да је 78 милиона Турака уз њих и да су Турци одувек били и биће у БиХ. Хвалио је Алију Изетбеговића, ратног лидера Бошњака и аутора мисли да „нема мира и коегзистенције између исламске вере и неисламских институција” и закључио да ће БиХ бити онаква какву је Алија Изетбеговић сањао. Ако турски политичари заиста долазе на Балкан само са поруком да различите нације треба да заједно и мирно живе, зашто онда овако потпаљују пламен нетрпељивости између Срба, Хрвата и Бошњака? На какав ли би пријем код муслимана наишао Медведев који би у Сарајеву поручио представницима Републике Српске да је 140 милиона Руса уз њих? О каквом ли би суживоту мислио онај који би се похвалио пред Бошњацима да ће БиХ изгледати онако како су је замишљали Туђман и Милошевић?

ИГРАТИ НА СИГУРНО: Речи миротворца за Босфора су со, а не мелем за ране које се изнова отварају сваког јула. Пре неколико дана сазнали смо да ове године у Сребреницу иде и муслимански градоначелник Лондона Садик Кан. Хвале је вредно то што ће некадашњи адвокат за људска права показати саосећајност са жртвама грозног злочина. Ипак, тиме што је изабрао да осуди овај а не и неки други, можда актуелни масакр који се одвија пред нашим очима, лабуриста показује да размишља као типичан политичар. Нема никакве храбрости у одласку у Сребреницу која се још једино и сме назвати геноцидом а да се нико (значајан) не побуни. Западни политичари тамо слушају говоре турских званичника који најоштрије осуђују усмрћивање недужних Бошњака док истовремено у Турској спроводе систематски прогон и убијање Курда. Да ли би Кан могао да посети и турски Курдистан? Или Јемен где саудијски злочини над цивилима пролазе сасвим незапажено? Газу? О нама подједнако говори оно о чему јавно говоримо као и оно о чему ћутимо.

ПАРТИБРЕЈКЕР: Обама је свестан да би његово извињење у Хирошими значило признање да су САД направиле грешку када су извеле нуклеарни напад на Јапан, а Америка, знамо, никада не греши. Није могао ни да се у Аргентини покаје због подршке САД суровим латиноамеричким диктаторима јер би онда морао да објасни зашто Вашингтон и данас подржава режиме попут саудијског. Његови противници сматрају да би у том случају „морално изједначио” Америку и њене непријатеље што, подразумева се, није и никада не може бити исто. Непријатељи САД убијају цивиле јер су неморални и ненормални зликовци, док Америка и њени савезници убијају цивиле само као колатералну штету, па око тога не треба дизати прашину.

Један од оних који дижу прашину, Едвард Сноуден, обратио се пре неколико дана јавности подсећајући да оно што је он учинио није било тек дотурање државних тајни медијима, већ вид политичког отпора. Казао је да му је тешко да се носи с тим „што људи седе за столовима за којима сам ја седео и виде оно што сам ја видео и потчињивају се ћутке, без отпора или протеста. То се завршава компромитовањег људског бића који систем наводно штити”. Зар није застрашујуће са коликом лакоћом ћутимо?