Ćutim, dakle postojim

„Voleli bismo da (Obama) preduzme i neku akciju umesto da se njegova poseta (Hirošimi) svede na prazne reči”, poručili su aktivisti koji se zalažu za svet bez atomskih bombi. Nema spora da je bolje nuklearno razoružati svet nego pričati o nuklearnom razoružanju, ali je nedelja na izmicaju potvrdila koliko i reči mogu biti ubojite, pa i one  neizgovorene. Saznali smo da se predsednik SAD u Japanu neće izviniti za nuklearne napade koji su razorili Hirošimu i Nagasaki. Njegova će poseta proći i bez reči (izvinjenja) i bez dela jer Obama ne da ne namerava da uradi ono zbog čega je dobio Nobelovu nagradu za mir – da svet oslobodi ovog oružja za masovno uništenje – nego je za usavršavanje istog izdvojio bilion (hiljadu milijardi) dolara u narednih 30 godina.

NOMEN EST OMEN: Pojedine reči još su tabu. U Mjanmaru ne sme da se izgovori ime naroda Rohangi jer im država poriče pravo na ime pa i na identitet. I novoizabrana premijerka i još jedna nobelovka za mir, Aung San Su Ći, odbija da ih zove po imenu, tražeći još i od ambasadora SAD da sledi njen primer. Ali, problem nije tako jednostavan. Pokazuje koliko može da znači jedna jedina reč. Prva vlada koja je demokratski izabrana posle višedecenijske vladavine vojne hunte zaista bi mogla da padne ako bi Aung San Su Ći opravdala imidž „ikone ljudskih prava” i nazvale Rohangije njihovim imenom. Vrlo je verovatno da bi se pobunili nacionalisti i vojnici sa kojima je postigla kompromis da bi došla na vlast. Za njih ovu zajednicu ne čine nikakvi Rohangi već Bengalci, odnosno nelegitimne pridošlice iz Bengala.

Dok Obama i Aung San Su Ći ćute kad treba da govore, dotle bi mnogo bolje bilo da je Ahmet Davutoglu ćutao umesto što je govorio kada je prošle nedelje prisustvovao otvaranju džamije u Banjaluci. Čovek kome je Erdogan zabranio da zucne u zemlji u kojoj je navodno premijer iskoristio je priliku da propagira neoosmanizam pred onima koji još žele da ga čuju ili su bili prinuđeni da ga slušaju. Turski premijer u ostavci nije ni pomenuo domaćine, već se samo obraćao bošnjačkim političarima poručujući im da je 78 miliona Turaka uz njih i da su Turci oduvek bili i biće u BiH. Hvalio je Aliju Izetbegovića, ratnog lidera Bošnjaka i autora misli da „nema mira i koegzistencije između islamske vere i neislamskih institucija” i zaključio da će BiH biti onakva kakvu je Alija Izetbegović sanjao. Ako turski političari zaista dolaze na Balkan samo sa porukom da različite nacije treba da zajedno i mirno žive, zašto onda ovako potpaljuju plamen netrpeljivosti između Srba, Hrvata i Bošnjaka? Na kakav li bi prijem kod muslimana naišao Medvedev koji bi u Sarajevu poručio predstavnicima Republike Srpske da je 140 miliona Rusa uz njih? O kakvom li bi suživotu mislio onaj koji bi se pohvalio pred Bošnjacima da će BiH izgledati onako kako su je zamišljali Tuđman i Milošević?

IGRATI NA SIGURNO: Reči mirotvorca za Bosfora su so, a ne melem za rane koje se iznova otvaraju svakog jula. Pre nekoliko dana saznali smo da ove godine u Srebrenicu ide i muslimanski gradonačelnik Londona Sadik Kan. Hvale je vredno to što će nekadašnji advokat za ljudska prava pokazati saosećajnost sa žrtvama groznog zločina. Ipak, time što je izabrao da osudi ovaj a ne i neki drugi, možda aktuelni masakr koji se odvija pred našim očima, laburista pokazuje da razmišlja kao tipičan političar. Nema nikakve hrabrosti u odlasku u Srebrenicu koja se još jedino i sme nazvati genocidom a da se niko (značajan) ne pobuni. Zapadni političari tamo slušaju govore turskih zvaničnika koji najoštrije osuđuju usmrćivanje nedužnih Bošnjaka dok istovremeno u Turskoj sprovode sistematski progon i ubijanje Kurda. Da li bi Kan mogao da poseti i turski Kurdistan? Ili Jemen gde saudijski zločini nad civilima prolaze sasvim nezapaženo? Gazu? O nama podjednako govori ono o čemu javno govorimo kao i ono o čemu ćutimo.

PARTIBREJKER: Obama je svestan da bi njegovo izvinjenje u Hirošimi značilo priznanje da su SAD napravile grešku kada su izvele nuklearni napad na Japan, a Amerika, znamo, nikada ne greši. Nije mogao ni da se u Argentini pokaje zbog podrške SAD surovim latinoameričkim diktatorima jer bi onda morao da objasni zašto Vašington i danas podržava režime poput saudijskog. Njegovi protivnici smatraju da bi u tom slučaju „moralno izjednačio” Ameriku i njene neprijatelje što, podrazumeva se, nije i nikada ne može biti isto. Neprijatelji SAD ubijaju civile jer su nemoralni i nenormalni zlikovci, dok Amerika i njeni saveznici ubijaju civile samo kao kolateralnu štetu, pa oko toga ne treba dizati prašinu.

Jedan od onih koji dižu prašinu, Edvard Snouden, obratio se pre nekoliko dana javnosti podsećajući da ono što je on učinio nije bilo tek doturanje državnih tajni medijima, već vid političkog otpora. Kazao je da mu je teško da se nosi s tim „što ljudi sede za stolovima za kojima sam ja sedeo i vide ono što sam ja video i potčinjivaju se ćutke, bez otpora ili protesta. To se završava kompromitovanjeg ljudskog bića koji sistem navodno štiti”. Zar nije zastrašujuće sa kolikom lakoćom ćutimo?