Нечујни блесак

Пре шест сати тога јутра, Танимото је кренуо према кући колеге Мацуоа. Тамо је сазнао да им је посао за тај дан да на други крај града преселе тансу, велики јапански шифоњер, пун одеће и кућних ствари.

Јутро је било савршено ведро, али и веома топло, најављујући непријатан дан. Неколико минута пошто су кренули, престало је једноминутно упозорење сирена за ваздушну опасност које је најављивало долазак непријатељских авиона, али не и велику опасност, јер су укључиване сваког јутра у исто време, кад су град надлетали амерички метеоролошки авиони.

Њих двојица гурали су своју ручну двоколицу са теретом кроз градске улице. Хирошима је била град у облику лепезе, смештен углавном на шест острва које је формирао разуђени слив реке Ота. Његов главни трговачки и стамбени део, који се простирао на око десет квадратних километара, био је у самом центру, где је живело око три четвртине становника, чији је број, после неколико програма за евакуацију, с 380.000 сведен на око 245.000. Фабрике и друге стамбене четврти – предграђа – биле су компактне целине на ободу града.

На југу су били лука и аеродром. Три преостала дела делте била су окружена планинским венцем. Танимото и Мацуо кренули су путем који води кроз тржни центар, где је већ било много људи, и запутили се ка улици са радњама Кои, до које се стизало преко два огранка реке. Кад си поодмакли од густо збијених кућа, сирена је огласила престанак узбуне (оператори јапанских радара, пошто су лоцирали само три авиона, протумачили су да је реч о извиђачкој мисији).

Стигли су до одредишта и своја кола догурали у двориште, до степеништа куће којој су донели нови комад намештаја, одлучивши да се у том моменту мало одморе. Поглед на град заклањало им је крило куће, која је, као и већина других кућа у Јапану, била конструкција од греда, са зидовима од дасака и тешким кровом. Преко пута, десно од улазних врата, био је велики врт украшен пробраним стенама. Није се чуо звук авионских мотора, јутро је било тихо, место свеже и пријатно.

А онда се на небу појавио огроман блесак светлости. Танимото мисли да је путовао са истока на запад, од града према планинама. Изгледало је као део сунца. И он и Мацуо реаговали су панично – и имали су времена да реагују, пошто су били око три километра од центра експлозије. Мацуо је преко улазног степеништа утрчао у кућу и завукао се у умотану постељину и покриваче које су домаћини одложили у предсобљу. Танимоту је требало само неколико корака до најближе вртне стене иза које је потражио заклон. Није видео шта се догодило, али је осетио јак притисак ваздуха, да би одмах затим по њему почели да падају комади шифоњера којег су догурали и делови црепова са крова.

Није чуо грмљавину. Готово нико у Хирошими не сећа се да је чуо било какав звук бомбе, изузев једног рибара који је видео и блесак и чуо заглушујућу експлозију, али он је био око 30 километара од Хирошиме.

Кад се усудио да подигне главу, Танимото је видео да је кућа испред које су малочас били срушена и помислио да је директно погођена. У ваздуху је било толико прашине да је све подсећало на сумрак. У паници, не размишљајући да је Мацуо можда испод рушевина, истрчао је на улицу. Прво што је тамо видео били су војници који су излазили из својих подземних бункера – којих је тада било на хиљаде: Јапанци су се тако припремали за непријатељску инвазију – окрвављених глава, груди и леђа. Војници су били неми и запрепашћени.

Облак прашине је растао, а дан је постајао све тамнији и тамнији...

* Одломак из велике репортаже америчког недељника „Њујоркер”, објављене 31. августа 1946.