Суперхероји из Електротеатра

Живот чине мале ствари – љубав, пријатељство, разумевање…, идеје. Иако често свесни да се глас младих не чује довољно гласно, не можемо а да се не запитамо о чему наша „будућност” полемише, шта им смета, виде ли јасно проблеме и шта је решење често тужне свакодневице.

У Електротехничкој школи „Раде Кончар“ на Палилули, пре више од годину дана оформљен је Електротеатар, драмска секција коју похађају њени ђаци. То је кутак где младићи и девојке долазе покушавајући да на својствен начин укажу на проблеме са којима се срећу у животу. Ови млади људи, иако на „даскама које живот значе”, нису професионални глумци, они су ентузијасти који траже да се њихов глас јасно чује.

Можда делује невероватно да полазници ове школе дају одговор који није у бројкама и алгоритмима. Воља, љубав и ангажованост клинаца из „електротехничке” обећава искрено откривање суштине проблема стварности у којој се они и њихови вршњаци налазе.

У почетку су то биле представе у оквиру школе. Понекад и такмичарског карактера, али нису биле намењене широј публици. Онда су се појавили неки интересантни клинци, са новим идејама, са свежим животним паролама, који нису спремни да ћуте. Привлаче пажњу на исти онај начин на који је одвлаче тривијалне личности са малих екрана и пожутелих новина. Они немају свој кутак на медијском небу где би могли да вам покажу шта знају. Кроз комад  који вам представљају на позоришним даскама увлаче вас у своју бајку. Само ово није обична прича, кратка је и јасна, за виспрене читаче живота. Ово је приказ млађих људи са зрелим срцима. Они одговарају на свако питање које им живот постави врло сирово и запето.

„Зашто ријалити, турске, индијске и остале серије, а не школски забавни програм? Због чега социјални радници сем гомилу исфингираних питања немају ни једно конкретно практично решење? Да ли на немоћ просветара доносимо законе који их постављају у још гору ситуацију од оне у којој јесу? Када ће се зауставити насиље, шовинизам, расизам, фашизам, изнуђивање, насиље и репресија? Докле ћемо само да причамо о томе? Онда иду оне мале монодраме где се чују личне исповести несрећних младих бића, исповести које нико не чује. Јунаци вам скрећу пажњу на себе, не зато што су добро интерпретирали карактер лика, већ зато што су ти исти несрећници поред вас. Неки са леве, а неки опет са десне стране, пун их је град, регион, држава..., а њих нема ко да чује! Ово није група младих људи која сматра да њихов глас не решава, они и те како знају да је ћутање најгоре решење” истакла је Ана Продановић.

Електротеатар постоји годинама, званично се овако зове нешто више од годину дана. Учествовали су у низ хуманитарних акција, гостовали у разним позоришним пројектима. Драмски педагози се труде да кроз драму и драмске вежбе уобличе, не само драмски комад, већ да развијањем маште терапеутски делују на свест учесника пројеката.

Улоге: Велимир Бецин-Пегла, Николина Милановић-Маца, Дарко Миливојевић-Џони, Лука Маринковић-Филозоф, Јелена Нерић-Тифани, Матеја Нешић-Брзи, Марко Јанковић-Шабан, Ивана Иваниш-Лола, Марко Вукмирица-Мишел, Иван Плавшић-Стаклар, Марија Самарџија – Директорка. Сценографија: Стефан Стојчић, Иван Немет, Милош Братуљевић. Teкст за уводну нумеру: Марија Продановић. Музика и техничка подршка: Алекса Стаматовић. Текст: Најџел Вилијамс, Класни непријатељи – адаптација Ана Продановић. Режија: Ана Продановић