Орао изнад Цркве Светог Марка

Бресница у Шумадији – Мало иза поднева, господар неба јездио је над куполом сеоске богомоље поручујући ваљда са својих орловских висина да и он на свој начин припада олисталој насеобини на међи Чачка и Кнића. Управо бејаше завршена велика јутарња служба, па владика жички Јустин иступи са клирицима и народом пред храм, сучелице са мноштвом апарата и телефона који могу, за неку количину вечности, да обележе тај трен. И малочас одоше из порте у средиште шумадијског села, корачајући плочама крај младих брестова, кумовских потомака, тек стасалих у окриљу Цркве Светог Марка.

Бресница је по стаситим стаблима јако испуцале коре, али моћна корена повукла име, које столећима нити бледи нити вене. И дочекала да обележи 170 година школе и 110 лета цркве. Обе је, у своје доба, по једаред, под кров ставио ђенерал Марко Ђ. Катанић (Бечањ, 25. април 1830 – Београд, 13. децембар 1907), у Првом српско-турском рату (1876–1877, Јаворски рат) командант Рудничке бригаде првог позива, тешко рањен на Калипољу 24. јуна 1876. Мада је родом из другог села, Бресници у суседству, може ваљда и у Шумадији да се каже да смо сви ми наши.

– Најстарија фамилија у Бресници су Акшамовићи, који су овде приспели у збегу Арсенија Јовановића 1737. и остали. Родом су из Косатице, од манастира Милешеве код Пријепоља, и славе Светог Јована – бележи прота бреснички Радица Чанић.

Он вели да је, нераздвојна од суседног Бечња, чијем се имену порекло не зна Бресница робовала под Турцима 347 година (овде су дошли 1476), под Аустријанцима следеће 24 и нацистичком Немачком још четири лета, то јест да је за протеклих осамсто година од првог помена село у ропству било 375. То је много боље од неког романсираног српског просека крштеног као „петсто година под Турцима”.

Прва бресничка кућа знања прорадила је у порти (1846), са малим пенџерима, али село данас има прворазредне учионице. „Школа нам је као старо вино, што старија то боља, све је сређено и обновљено, на понос је и ђацима и наставницима”, проповеда директорка основне школе у Бресници Мира Драгутиновић, иначе Београђанка удата за Благоја из Мрчајеваца. И ту је бресничка завичајка, др Снежана Башковић из Чачка, која је на свечаност дошла са супругом, иначе професором Економског факултета у Београду др Ђорђем Ђукићем. Школи у којој су њени родитељи предавали, а она била ђак приложила је сабрана дела Милорада Павића.

Повест шумадијска не протиче без шаторског крила, па је и неизоставна славска гозба приготовљена под непромочивим платном иза старе задужбине ђенералове. Трошак иде, као и неку годину раније, за компјутере у школи на рачун Мила Марића, пословног човека из Канаде и ђака бресничког („Кад бих могао да се вратим, опет бих ишао у моју школу и чудио се како је наставница Милица успела да заволим математику.”)

У сусрет иде и пријатељ, у своје доба директор те школе, који је остао да живи у Бресници, Драгослав Марић. Уме понекад да нам пошаље литар ракије у Чачак („Од руке”), а један од домаћина сеоске славе Горан Видојевић, такође вредан човек, зове под шатру, на част.

Али, кроз варошицу корача један друг довека и мештанин с којим остајемо у причи – Градимир Јовичић (59). Још старији од збирке личних година, јер од малена носи надимак Деда. Отац га је створио док је био већ у шестој деценији, а Градимир је годинама као врхунски фудбалер чачанског Борца, са тим баршунастим надимком, оставио утисак непоновљивог дриблера и изузетног човека. Данас држи трговину у родној Бресници, тренира месни Рудар и узда се у двојицу синова, Јовицу и Николу. Питамо се за здравље: вели да му је недавно умрла мајка у селу, па ташта у Битољу, где је нашао своју изабраницу кад је играо за тамошњи Пелистер.

Градимиров отац Гаврило, приповеда Градимир, као петнаестогодишњак је прошао Албанију са Српском војском у Првом светском рату, али то остаје прича за неку следећу прилику. А за ову нека буде поменуто умно слово ђенерала Катанића, са отварања школске грађевине у Бресници 22. октобра 1900:

„Драги моји земљаци, можете исповедати партијска и политичка начела колико год хоћете, али не треба да због тога живите у завади, мрзите се и чините зла само зато што један друкчије мисли но други. Лепим и сложним радом дајте примера и вашој деци.”