Домети грађанског неспокоја

Постизборна кванташка пијаца је отворена. Избор робе је у складу са потребама раубованог друштва и нервозног (техничког) премијера: просечно и бајато.

Одатле ће Вучић ипак морати да изабере, да из потрошених кадрова добије владу која ће ваљати, пре свега њему, а другима како буде. Нескривена тоталитарна ћуд најмоћнијег човека у Србији релативизује било какву министарску селекцију. Човек напросто воли да најважније ствари ради сам, и због тога је одлазећа влада била врт за узгајање растиња без својстава. Њихова је улога углавном декоративна, уз обавезу да премијеру ставе на располагање сав свој преостали интегритет.

Због тога су многи чиновници у улози министара били екстремно неуспешни, или су чак успели да потпуно девастирају поље своје тобожње делатности. Досадашњи и будући премијер због тога мора да мења тим, ма колико волео соло партитуре, и већ је обећао шест нових министарских физиономија.

За грађане ове државе, уз слабу наду да ће мало живнути и изаћи из вишегодишњег сиротињског статуса, неизбежан је и страх за личну безбедност и чување елементарних људских права. Сведоци смо бруталне демонстрације моћи ескадрона насиља над људима и њиховом имовином. Такви се одреди неизбежно доводе у везу са органима државе или парадржаве, уз застрашујуће осећање да нема начина да нас заштити власт која омогућује амбијент у коме смо сви ми лака мета мрачних, диригованих сила.

Мислим да премијер није добро одговарао на деликатна питања, нити је својом појавом и ставом успео да умири грађане и обећа им оно што може, а и мора: да ће маскирана јединица одређена за терор над грађанима, њиховом имовином и правима, ускоро бити пред очима јавности, без чарапа на носевима. Као и они који су их послали у Савамалу, ако је могуће да то каже без штете за своју позицију.

Вероватно није могуће, иначе се Вучић не би обраћао јавности езоповским формулацијама, уз непотребно висок, чак претећи тон и безброј нејасних стилских фигура. Али, кад то прође, или се заташка, као што вероватно хоће, следи мучно састављање тима од слабих појединаца. Шта ће бити са министарствима силе? Изгледа да постоји јасан раскорак између професионализма часних полицијских оперативаца, и врха МУП-а, који се пречесто понашао као чувар интереса владајуће групе, остављајући грађане саме себи.

Министар Стефановић је наступао у две привидно сукобљене улоге: био је и министар унутрашњих послова и функционер СНС. У том двоглавом својству појавио се и у ноћи поновног пребројавања гласова – као потпредседник забринут за крађу гласова којим је наводно оштећена његова странка, а као министар полиције центар претње опозицији.

Његова претерана страначка ревност у државном послу, и оперетска улога у фантазмагоричном државном удару, буквално га дисквалификују као кандидата за исту дужност. Поготово насиље у Савамали и аматерска инертност полиције. Но, наведене околности могле би да буду и темељни чиниоци опстанка Н. С. на истом месту.

Друго (или прво) министарство силе, већ је дуго буњиште борбе око места министра војног. То се иначе већ годинама сматра лагодном синекуром за бројне политичке авантуристе, који о систему одбране не знају ништа, а бирају сараднике који знају још мање.

Вучићев блиски пријатељ Братислав Гашић неславно је отишао из угодног кабинета у Бирчаниновој, због простачког испада, а пре тога је изјављивао „да мирно спава поводом хеликоптерске катастрофе“. И сад је некакав кандидат за директора контроле летења, мада се изјаснио да ипак није. Свеједно, сама идеја изазива панику. Па ви сад седните у авион.

Извесно је да Вучић за министра одбране тражи релативно подобног, „меког“ човека, који у изузетној војничкој оскудици неће вршити притисак на владу. И који ће бити присталица сваке рестрикције за Војску Србије и систем одбране, бар онолико колико је у томе био ревностан Гашић (смањење плата, технолошка запуштеност, нестручно уплитање у оперативне ствари).

Говори се о Дачићу, који је изненада искрснуо као кандидат, бацајући у сенку колегу Лазанског. Извесно је да би се Лазански као министар нашао у процепу између својих врелих „источних“ емоција и званичне владине милитарне политике (обећавајући флерт са Алијансом). Тако је Дачић из више разлога ипак погоднији материјал за обликовање, а иначе би могао да буде министар било чега.

Пре но што започне нови мандат, било би добро да Александар Вучић коначно престане да се љути на оне који другачије мисле, и да буде председник владе свих грађана, поготово оних који нису гласали за њега. Али и да докаже да нико његов не стоји иза бруталног насиља. То пре свега. Иначе ће страх завладати Србијом, ако већ није.