Аустрија плеше удесно

Аустријанци ће данас, по други пут у минуле четири недеље, изићи на биралишта и изабрати новог председника државе. Ривали у другом изборном кругу су кандидат националистичко-популистичке Слободарске странке Норберт Хофер и независни кандидат Александер ван дер Белен, подржан од странке Зелених, а (не)очекивани резултат би могао да се испостави као судбоносан по Другу републику, како се званично назива Аустрија од свршетка Другог светског рата. Не само да по први пут од 1945. године нови председник државе неће потећи из окружења једне од две велике странке - из редова социјалдемократа или из окружења народњака - већ ће на чело државе стати политичар који се декларише као противник далекосежнијих евроинтеграција. Десничар Норберт Хофер отворено се залаже за ново дефинисање Европске уније као „Заједнице отаџбинских држава”, што би у контексту значило да се надлежности Брисела сведу на минимум, а интереси појединачних нација ставе у први план. Са друге стране, и под притиском свог председничког ривала, Александер ван дер Белен је тек минулог петка изјавио да евроинтеграције не смеју да премаше ниво Швајцарске конфедерације, што ће рећи, да би чланицама (ЕУ) требало дати далеко шире слободе самоодлучивања него што је сада случај и што је, у још већој мери, зацртано као будући циљ Уније.

Десничар и ултранационалиста Норберт Хофер, међутим, отишао је још корак даље. У току изборне кампање неуморно је понављао да ће се као председник Аустрије залагати за „повратак немачким коренима нације”, укључујући и ново цртање граница у Европи: Хофер је довео у питање припадност Јужног Тирола Италији, на пример. Залаже се за референдум међу тамошњим становништвом којим би се декларисало отцепљење од Италије, односно припајање покрајине Аустрији. (Јужни Тирол је после капитулације Аустроугарске у Првом светском рату 1918. године  припојен Италији, а деведесетих година прошлог века добио је „најширу” аутономију, с обзиром да аустријско становништво има безмало двотрећинску већину.)  


Александер ван дер Белен (Фото Ројтерс)

О озбиљности ситуације сведочи и јучерашња изјава председника Европске комисије Жан-Клод Јункера који се усредсредио на могућност евентуалне победе Хофера: „Аустријанци ово можда неће желети да чују, али са популистима крајње деснице неће бити дебате, ни дијалога”, изјавио је Јункер у интервјуу париском дневнику „Монд” и додао: „Те (Слободаре) једноставно не волим“. Положај и традиција председниковања у Аустрији, ипак, не укључују активну улогу шефа државе у политичком одлучивању. Председник је нека врста врховног контролора, или „први нотар нације”, како Аустријанци у жаргону примећују. Међутим, Уставно право даје председницима државе далеко већа овлашћења, него што су до сада икада у пракси искоришћена. Тако гледано, на евентуални, данашњи избор Норберта Хофера као председника државе гледа се као на почетак нове епохе - такозване Плаве републике.

Шта се под тим појмом подразумева? Детаљнија појашњења су садржана у такозваном плавом каталогу Слободарске странке која се залаже за ре-германизацију Аустрије, почев од преиначавања наставних програма у школама које подсећа на епоху владавине националсоцијалиста: Деци у школама би требало предавати све у складу са немачком културом, стране изворе би требало маргинализовати. У смислу јачања „здравог духа нације” требало би опозвати законе којима је пре неколико година дата слобода опредељења хомосексуалцима. Закони о пропорционалној заступљености жена и мушкараца у пословном и јавном животу би требало да буду подвргнути ревизији, укључујући ту и анулирање помена „кћери” у националној химни - требало би да се пева - отаџбина си великих синова...

Наравно, у најавама програма оба кандидата, а посебно Хофера, није изостављено питање странаца и њихове принудне интеграције, или, у горем случају, протеривања из земље. Док се Александер ван дер Белен залаже за протеривање странаца који су доведени у везу са криминалом, Норберт Хофер декларише свој програм као „минус-миграцију”, што је лепша реч за протеривање. Притом, истини на вољу, изузима Србе, бар оне са аустријским пасошем. Гласови око 150.000 хиљада Срба који су примили аустријско држављанство - око 80.000 из Србије и још 70-так хиљада из других република који су се изјаснили као Срби - могло би да донесу превагу на председничким изборима, чији је исход у другом кругу крајње неизвестан.

Према анализама бирачког расположења, преференције бирача мењају се из недеље у недељу. Седам дана после првог изборног круга, у коме је Норберт Хофер однео неочекивану победу над Александром ван дер Беленом - 35,05 одсто гласова за Хофера, а 21,34 за Александра ван дер Белена - институт Галуп је израчунао 29. априла 2016. да ће однос гласова у другом изборном кругу износити 50 према 50 одсто. Прошле недеље, међутим, исти институт је установио да ће 53 одсто бирача гласати за представника деснице... У таквој ситуацији ни најмање не зачуђује да је Норберт Хофер тек пре недељу дана посетио Бања Луку и изјавио да Република Српска има пуно право на самоопредељење. У европским круговима, ова изјава је схваћена као „навођење јужнотиролске воде на аустријску воденицу”. Другим речима - ако би се Републици Српској дао право на отцепљење, онда би по истом праву и Јужни Тирол могао да одлучује о својој будућности.

На крају се намеће закључак да ће Аустрија после ових избора скренути удесно, или, парафразирајући изреку Бечког конгреса - Аустрија плеше удесно. У којој мери ће политички валцер одвести удесно, мање или више, зависи од изборног победника. Али, намеће се и питање, шта је довело до драстичног преоректа у политичком расположењу Аустријанаца?   Национални економиста аустријског порекла Михаел Харт са Универзитета Колумбија сматра да је све већа прихватљивост националистичких идеја у Аустрији последица неконсеквентне едукације (у смислу сузбијања националсоцијалистичких идеологија) од свршетка Другог светског рата, до данас.