Иранска смрт трговачког путника

Кан – Да ли се и филм „Трговац” („Forushande/ The Salsmen”) иранског оскаровца Асгхара Фархадија може прикључити већ постојећој листи најбољих овогодишњих канских филмова? После дуже расправе са колегом Дан Фајнаруом, критичарем „Скрин дејлија” отишла сам не одступивши ни милиметар од уверења да и те како може. Филм је одличан!

Фајнару је, с друге стране, тврдио да су нам у другој половини такмичарског Кана, после филмова Гзавијеа Долана (млаки аплауз и покоји звиждук), Николаса Виндинга Рефна (громки звиждуци) и Шона Пена (гласно бууу!), свима помало пали критеријуми и да је то разлог што ми се Фархадијев филм толико свидео. Е мој Дан, није све у филмској науци и филмској географији, има нечег и у сензибилитету. У том фином осећају да се сродиш са емоцијом коју филм одашиље када те ухвати у вртлог (универзалне) приче, убедљиве драматургије, изврсне глуме и филигранске режије. А све то постоји у Фархадијевом „Трговцу”, једном необичном, свежем читању комада „Смрт трговачког путника” Артура Милера, који је ирански сценариста и редитељ прилично оригинално укомпоновао у техеранску реалност и у живот својих филмских јунака.

А Фархадијеви јунаци су професор књижевности и глумац Емад (Шахаб Хосеини) и глумица Рана (Таранех Алидости), млади брачни пар који се због опасности од рушења зграде из свог стана привремено преселио у стан проблематичне власнице. После једне од проба представе „Смрт трговачког путника”, у којој заједно играју, Рана ће у стану доживети изненадни напад потпуног странца (није знао да се претходна станарка иселила) што ће и њој и Емаду потпуно изменити живот, а пред гледаоце донети и читав низ моралних питања, табуа, породичних вредности и питања иранске стварности и културних збивања. Фархадијев „Трговац” (укључен у последњем тренутку као 21 филм у трци за „Златну палму“) откупљен је и за приказивање у нашој земљи те вам за сада више нећу рећи ни реч.

Похвале и аплаузе од стране филмских критичара, који увек први виде све канске филмове, у другој половини такмичења заслужио је и други румунски филм. „Матура” („Bacalaureat/Graduation”) Кристијана Мунђијуа, аутора који је на овом фестивалу већ освојио „Златну палму” за филм „4 месеца, 3 недеље и 2 дана” (2007), а за филм „Иза брда” (2012) награду за најбољи сценарио и најбољу глумицу. И филм „Матура”, као и Пујуов „Сијераневада”, врви од познатих стилских одлика такозваног новог румунског таласа и изговорених речи с којима се појашњава румунска стварност, али и од занимљивих реалистичких приступа филмском стваралаштву због чега су и Мунђијуови и Пујуови филмови увек негде на врху.

Мунђију, баш као и Фархади, али и Пол Верховен у филму „Она”, користи мотив напада на жену као покретач драме. У случају „Матуре” то је драма кроз коју пролази познати лекар у Клужу (Трансилванија) због ћерке матуранткиње, одличног ђака коју има намеру да пошаље на Кембриџ (што даље од Румуније), девојчице која је изненада пред школом доживела покушај сексуалног напада. Мунђију вешто развија однос оца и ћерке, ненаметљиво и сасвим природно откривајући и неке од система корупције у друштву, отварајући и питања двоструког морала. Добар, снажан филм.

Горе поменути холандски редитељски ветеран Пол Верховен, аутор култног филма са Шерон Стоун „Ниске страсти”, у филму „Она” своју главну јунакињу, наизглед несаломљиву Мишел (Изабел Ипер), смешта у свет компаније за производњу видео-игара на чијем је челу као немилосрдна шефица. Са подједнаком немилосрдношћу Мишел се односи и спрам личног љубавног живота све до тренутка када у сопственој кући бива нападнута од стране непознатог насилника, што ће је променити. Прилично узбудљив Верховенов трилер и као и увек моћна, а хладнокрвна, Изабел Ипер.

Што се тиче канадског вундеркинда, младог награђиваног редитеља Гзавијеа Долана (27), аутора филмова попут „Убио сам своју мајку” и „Мами”, он са филмом „То је само крај света” („It’s Only the End of the World”), заправо филмском адаптацијом комада „Сам крај света” Жан-Лика Лагарса, није наишао на богзна какве симпатије. Драма о писцу који се после много година враћа својој породици да би јој саопштио да ускоро умире, у Гзавијеовој изведби поприма обрисе хистеричног филма, фокусираног углавном на главе које говоре. Односно на лица глумаца у претераном броју крупних кадрова у којима је Гзавије фокусиран на очи, нос, уста неких од највећих звезда француског филма: Марион Котијар, Лее Сејду, Винсента Касела, Натали Бај и Гаспара Улила...

Дуго очекивани нови филм данског редитеља Николаса Виндинга Рефна – „Неонски демон”, прошао је горе од „Личног купца” Оливијеа Асајаса. Наиме, Рефнова вампирско-фашисоидна сага о лепоти и опсесивности лепотом и младошћу, смештена у свет моде и моделинга, доживела је громке звиждуке на првој пројекцији упркос свој заносности глумице Ели Фанинг у улози перспективног модела и упркос једној од споредних улога коју има Кијану Ривс.

Слично је на критичарској пројекцији прошао и филм „Последње лице” глумачке звезде и редитеља Шона Пена, са којег се у таласима излазило пре краја са питањем на устима: „Да није у питању америчка звезда попут Шона Пена, да ли би овакав филм уопште могао бити у главном програму Кана?”.

Реч је о Пеновом покушају да буде независтан, политички и антиратно ангажован, причајући нам уз све клишее и комерцијалне матрице причу о лекарима који спашавају рањенике у жестоком рату у Либерији, са снажним фокусом на љубавни однос између доктора Леона (Хавијер Бардем) и колегинице му Врен (Шарлиз Терон). А хтео је да покрене питање неопходности решавања конфликата на занемареном афричком континенту. Заправо, ваљда је то хтео, нисам баш сигурна.

Виђен је 21 филм у главном такмичарском програму. Вечерас ће бити додељена 69. „Златна палма”.

Година Џармуша

Кан – Овогодишњи Кан биће запамћен и по чињеници да је у његовом главном програму амерички независни редитељ Џим Џармуш учествовао чак са два одлична филма. Са играним „Патерсоном” који је међу фаворитима и са дугометражним документарцем „Gimme Danger”, усхићујућом биографијом музичке иконе Џејмса Њуела Октерберга млађег, званог и знаног као Иги Поп (1947), и његовог прото-панк бенда „The Stooges”, са којим је крајем шездесетих година прошлог века започео разорну музичку револуцију.

 „Први пут сам сада видео филм и заиста ме је снажно погодио, о Исусе ја сам производ тих времена!”, изјавио је у Кану Иги Поп потврдивши још једном да је „време дрога и агресивних наступа” одавно иза њега. „Само пијем вино уз вечеру и то је све!” рекао је Иги Поп, а публика констатовала да је овај Џармушов музички документарац бољи од чувеног филма „Година коња” у којој се аутор бавио животом и музиком Нила Јанга и његовог бенда „Крејзи хорс”...