Iranska smrt trgovačkog putnika

Kan – Da li se i film „Trgovac” („Forushande/ The Salsmen”) iranskog oskarovca Asghara Farhadija može priključiti već postojećoj listi najboljih ovogodišnjih kanskih filmova? Posle duže rasprave sa kolegom Dan Fajnaruom, kritičarem „Skrin dejlija” otišla sam ne odstupivši ni milimetar od uverenja da i te kako može. Film je odličan!

Fajnaru je, s druge strane, tvrdio da su nam u drugoj polovini takmičarskog Kana, posle filmova Gzavijea Dolana (mlaki aplauz i pokoji zvižduk), Nikolasa Vindinga Refna (gromki zvižduci) i Šona Pena (glasno buuu!), svima pomalo pali kriterijumi i da je to razlog što mi se Farhadijev film toliko svideo. E moj Dan, nije sve u filmskoj nauci i filmskoj geografiji, ima nečeg i u senzibilitetu. U tom finom osećaju da se srodiš sa emocijom koju film odašilje kada te uhvati u vrtlog (univerzalne) priče, ubedljive dramaturgije, izvrsne glume i filigranske režije. A sve to postoji u Farhadijevom „Trgovcu”, jednom neobičnom, svežem čitanju komada „Smrt trgovačkog putnika” Artura Milera, koji je iranski scenarista i reditelj prilično originalno ukomponovao u teheransku realnost i u život svojih filmskih junaka.

A Farhadijevi junaci su profesor književnosti i glumac Emad (Šahab Hoseini) i glumica Rana (Taraneh Alidosti), mladi bračni par koji se zbog opasnosti od rušenja zgrade iz svog stana privremeno preselio u stan problematične vlasnice. Posle jedne od proba predstave „Smrt trgovačkog putnika”, u kojoj zajedno igraju, Rana će u stanu doživeti iznenadni napad potpunog stranca (nije znao da se prethodna stanarka iselila) što će i njoj i Emadu potpuno izmeniti život, a pred gledaoce doneti i čitav niz moralnih pitanja, tabua, porodičnih vrednosti i pitanja iranske stvarnosti i kulturnih zbivanja. Farhadijev „Trgovac” (uključen u poslednjem trenutku kao 21 film u trci za „Zlatnu palmu“) otkupljen je i za prikazivanje u našoj zemlji te vam za sada više neću reći ni reč.

Pohvale i aplauze od strane filmskih kritičara, koji uvek prvi vide sve kanske filmove, u drugoj polovini takmičenja zaslužio je i drugi rumunski film. „Matura” („Bacalaureat/Graduation”) Kristijana Munđijua, autora koji je na ovom festivalu već osvojio „Zlatnu palmu” za film „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana” (2007), a za film „Iza brda” (2012) nagradu za najbolji scenario i najbolju glumicu. I film „Matura”, kao i Pujuov „Sijeranevada”, vrvi od poznatih stilskih odlika takozvanog novog rumunskog talasa i izgovorenih reči s kojima se pojašnjava rumunska stvarnost, ali i od zanimljivih realističkih pristupa filmskom stvaralaštvu zbog čega su i Munđijuovi i Pujuovi filmovi uvek negde na vrhu.

Munđiju, baš kao i Farhadi, ali i Pol Verhoven u filmu „Ona”, koristi motiv napada na ženu kao pokretač drame. U slučaju „Mature” to je drama kroz koju prolazi poznati lekar u Klužu (Transilvanija) zbog ćerke maturantkinje, odličnog đaka koju ima nameru da pošalje na Kembridž (što dalje od Rumunije), devojčice koja je iznenada pred školom doživela pokušaj seksualnog napada. Munđiju vešto razvija odnos oca i ćerke, nenametljivo i sasvim prirodno otkrivajući i neke od sistema korupcije u društvu, otvarajući i pitanja dvostrukog morala. Dobar, snažan film.

Gore pomenuti holandski rediteljski veteran Pol Verhoven, autor kultnog filma sa Šeron Stoun „Niske strasti”, u filmu „Ona” svoju glavnu junakinju, naizgled nesalomljivu Mišel (Izabel Iper), smešta u svet kompanije za proizvodnju video-igara na čijem je čelu kao nemilosrdna šefica. Sa podjednakom nemilosrdnošću Mišel se odnosi i spram ličnog ljubavnog života sve do trenutka kada u sopstvenoj kući biva napadnuta od strane nepoznatog nasilnika, što će je promeniti. Prilično uzbudljiv Verhovenov triler i kao i uvek moćna, a hladnokrvna, Izabel Iper.

Što se tiče kanadskog vunderkinda, mladog nagrađivanog reditelja Gzavijea Dolana (27), autora filmova poput „Ubio sam svoju majku” i „Mami”, on sa filmom „To je samo kraj sveta” („It’s Only the End of the World”), zapravo filmskom adaptacijom komada „Sam kraj sveta” Žan-Lika Lagarsa, nije naišao na bogzna kakve simpatije. Drama o piscu koji se posle mnogo godina vraća svojoj porodici da bi joj saopštio da uskoro umire, u Gzavijeovoj izvedbi poprima obrise histeričnog filma, fokusiranog uglavnom na glave koje govore. Odnosno na lica glumaca u preteranom broju krupnih kadrova u kojima je Gzavije fokusiran na oči, nos, usta nekih od najvećih zvezda francuskog filma: Marion Kotijar, Lee Sejdu, Vinsenta Kasela, Natali Baj i Gaspara Ulila...

Dugo očekivani novi film danskog reditelja Nikolasa Vindinga Refna – „Neonski demon”, prošao je gore od „Ličnog kupca” Olivijea Asajasa. Naime, Refnova vampirsko-fašisoidna saga o lepoti i opsesivnosti lepotom i mladošću, smeštena u svet mode i modelinga, doživela je gromke zvižduke na prvoj projekciji uprkos svoj zanosnosti glumice Eli Faning u ulozi perspektivnog modela i uprkos jednoj od sporednih uloga koju ima Kijanu Rivs.

Slično je na kritičarskoj projekciji prošao i film „Poslednje lice” glumačke zvezde i reditelja Šona Pena, sa kojeg se u talasima izlazilo pre kraja sa pitanjem na ustima: „Da nije u pitanju američka zvezda poput Šona Pena, da li bi ovakav film uopšte mogao biti u glavnom programu Kana?”.

Reč je o Penovom pokušaju da bude nezavistan, politički i antiratno angažovan, pričajući nam uz sve klišee i komercijalne matrice priču o lekarima koji spašavaju ranjenike u žestokom ratu u Liberiji, sa snažnim fokusom na ljubavni odnos između doktora Leona (Havijer Bardem) i koleginice mu Vren (Šarliz Teron). A hteo je da pokrene pitanje neophodnosti rešavanja konflikata na zanemarenom afričkom kontinentu. Zapravo, valjda je to hteo, nisam baš sigurna.

Viđen je 21 film u glavnom takmičarskom programu. Večeras će biti dodeljena 69. „Zlatna palma”.

Godina Džarmuša

Kan – Ovogodišnji Kan biće zapamćen i po činjenici da je u njegovom glavnom programu američki nezavisni reditelj Džim Džarmuš učestvovao čak sa dva odlična filma. Sa igranim „Patersonom” koji je među favoritima i sa dugometražnim dokumentarcem „Gimme Danger”, ushićujućom biografijom muzičke ikone Džejmsa Njuela Okterberga mlađeg, zvanog i znanog kao Igi Pop (1947), i njegovog proto-pank benda „The Stooges”, sa kojim je krajem šezdesetih godina prošlog veka započeo razornu muzičku revoluciju.

 „Prvi put sam sada video film i zaista me je snažno pogodio, o Isuse ja sam proizvod tih vremena!”, izjavio je u Kanu Igi Pop potvrdivši još jednom da je „vreme droga i agresivnih nastupa” odavno iza njega. „Samo pijem vino uz večeru i to je sve!” rekao je Igi Pop, a publika konstatovala da je ovaj Džarmušov muzički dokumentarac bolji od čuvenog filma „Godina konja” u kojoj se autor bavio životom i muzikom Nila Janga i njegovog benda „Krejzi hors”...