До порода и тешко и скупо

Брачном пару Пејовић из Београда у новембру се остварила животна жеља да постану родитељи. Захваљујући поступку вантелесне оплодње о трошку државе, тачно пре четири месеца постали су поносни мама и тата близнакиња Невене и Андријане. После готово 12-годишње борбе да дођу до потомства и великих мука кроз које су прошли, срећи Снежане и Небојше Пејовића нема краја.

– Пријавили смо се чим смо чули да имамо право на бесплатан покушај вантелесне оплодње и рекли једно другом – ако успе, успе. Имала сам ризичну трудноћу, а при том сам напунила 37 година. Муж ме је подржавао све време, јер није од оних мушкараца који беже када је оваква ствар у питању. Породила сам се царским резом, Невена је старија само један минут од Андријане. Сада, после свега, могу све парове да посаветујем да не губе наду – објаснила је поносна мама Снежана.

Пејовићи су само један од неколико стотина хиљада парова у Србијикоји су се суочили са немогућношћу да добију дете, али, на срећу, у томе су успели. Међутим, готово сваки седми пар у Србији суочава се са овим проблемом, а лекари тврде да је, ако се лечење започне на време, могуће постићи успех у готово 50 одсто случајева. Када се сви други поступци лечења стерилитета не покажу ефикасним, парови се најчешће одлучују за поступак вантелесне оплодње, која кошта од 2.000 до 4.000 евра.

Ове године ће свих 1.000 брачних парова без деце који чекају на вантелесну оплодњу о трошку државе ући у програм, а Републички завод за здравствено осигурање је одлучио да упути позив и приватним ординацијама да се укључе у бесплатан програм вантелесне оплодње. Да би се приватне клинике укључиле у програм мораће да испуњавају одређене услове, попут оних да имају искусан стручни кадар у овој области, адекватну опрему, одређен проценат успешности на пољу вантелесне оплодње и да прихвате цену коју ће им РЗЗО понудити.

Наташа Николић (30), из Лазаревца, каже да су је ових дана позвали на разговор у ГАК у Вишеградској и да се нада да ће ускоро ући у програм. Она објашњава да се на први покушај одлучила код приватника, али да, нажалост, није успело.

– Муж и ја већ седам година покушавамо да добијемо дете, али безуспешно. Живимо од пољопривреде, нигде не радимо и било нам је баш скупо када смо морали да издвојимо 4.000 евра за поступак вантелесне оплодње и лекове. Рекли су ми да приликом првог поступка постоји могућност да се остане у другом стању 30 одсто, а у другом 50 одсто – истакла је Николићева.

Александра Кнежевић (37), из Београда, већ 12 година муку мучи са стерилитетом, а први пут јој је пре три дана урађена вантелесна оплодња о трошку државе. Каже да се осећа добро и да се нада да ће кроз неколико недеља сазнати да ли је дошло до трудноће.

– Неке анализе сам радила у Институту „Торлак”, а неке у Градском заводу за јавно здравље. У августу пуним 38 година, тако да само сада имам шансу да кроз државни програм дођем до потомства – објаснила је Кнежевићева.

У Удружењу „Родитељ” кажу да подаци у вези са бројем парова који не могу да имају децу забрињавају.

– Много парова нам се жалило на споре процедуре у државним клиникама, да много анализа морају да раде у приватним и то одређеним клиникама, да их то све много кошта... Потез који је држава направила са 1.000 бесплатних вантелесних оплодњи свакако је за похвалу, јер је познато да је у нашој земљи економски стандард веома слаб, да су цене превисоке, а „бела куга” у процвату. Али, ако је тачан податак да за вантелесном оплодњом у нашој земљи има потребу око 100.000 жена (што значи да се не рачунају све жене које имају проблеме са плодношћу, а где је тек податак за мушкарце), онда значи да говоримо о томе да држава финансира само један одсто парова који се боре са неплодношћу – каже Драгана Соћанин, председница Удружења „Родитељ”.

Она наглашава да је у болницама велики ред за обављање овог поступка и да многи парови дуго чекају, тако да се може десити да у тренутку пријављивања жена има мање од 38 година, али када дође на ред више не испуњава тај услов.

– Ми сматрамо да старосна граница не би требало да је тако одређена. Знамо да трудноћа у каснијим годинама носи већи ризик, али то би опет требало да буде одлука пара, односно жене која жели да затрудни. Што је жена старија, то само значи да се дуже бори са проблемом. Укључивање приватних клиника је свакако пожељно, јер се ионако већина анализа и претрага ради у лабораторијама приватних клиника. Питање је, да ли ће пристати да уједначе своју цену са ценом у државним клиникама? – додала је Драгана Соћанин.

Већина приватних ординација са чијим смо власницима разговарали о могућности да се укључе у програм вантелесне оплодње о трошку РЗЗО-а каже да су то одавно чекали и да их радује најава да ће ускоро доћи до склапања уговора са њима.

– Ми смо екипа која најдуже у Србији ради поступке вантелесне оплодње, а имамо и добру опрему и добре кадрове. Још пре 10 година предлагао сам да се формира стручна комисија која ће да обиђе све ординације и да каже које испуњавају услове за квалитетан рад. Овај потез државе нам омогућава да се као приватници афирмишемо, јер је познато да резултати у овој области не могу да се фризирају, па ће тако бити показано како која екипа ради – истакао је проф. др Слободан Радуловић, директор Специјалне болнице „Београд”.

Др Љубинка Радуновић, власник ординације „БИС интермедикус”, такође поздравља потез државе.

– Интересује ме које ћемо услове морати да испунимо да бисмо били укључени у програм који РЗЗО финансира. Код 80 пацијенткиња годишње обавимо вантелесну оплодњу, а проценат успешности је око 30 одсто. Обичан поступак стаје 104.000 динара, а сложенији 144.000. Терапија кошта око 1.000 евра – нагласила је др Радуновић.

У нашој земљи је за сваку похвалу управа града Ниша, јер је из буџета овог града планирано издвајање око седам милиона динара за брачне парове који настоје да добију дете уз помоћ вантелесне оплодње. Само у прошлој години су новчано потпомогли 55 парова да добију децу на овај начин, али за разлику од државног програма овде супружницима нису биле ограничене године за улазак у програм и дозвољено им је да бирају установу у којој ће урадити овај поступак.