Како до демократског председника

Шта су пре пет година за вас били Џереми Корбин и Берни Сандерс? Ако вам праћење британске и америчке политике није занимање, вероватно тада нисте ни чули за њих. Ипак, данас су они предводници „леве” стране политике у својим земљама. Сандерс је кандидат који се представља као социјалиста и има подршку макар половине демократске стране америчке политике. Корбин је на принципијелно левој политици изборио место председника лабуриста захваљујући подршци на непосредним изборима, на којима су председника бирали сви симпатизери ове странке. И један и други одсликавају спремност ових друштава за реформе – то јест спремност да дају шансу онима који имају нове идеје.

Можемо ли имати нешто слично и код нас, сада када је до председничких избора остало нешто мање од годину дана?

Избори су прилика да се демократски процеси у једној земљи унапреде, подигну на виши ниво. Ми основне процедуре за њихово одржавање имамо, међутим, последњи републички избори показују да нису довољне. Имали смо изборе на којим су медији апсолутно фаворизовали једну странку и на којима се није искристалисала ниједна нова политичка тема. У години која је пред нама имамо прилику да то променимо и озбиљан дефицит демократије надокнадимо.

То што се прича о председничким изборима завртела већ сада у ствари је показатељ незадовољства демократским процесом који се управо завршио. Имали смо изборе које је пратио скандал са притисцима да се неке од листа спусте испод цензуса, а бројне могућности за крађу изашле су јасније на видело. Треба нам поправни испит из демократије, нови избори који ће протећи у складу са новим, бољим правилима демократије. Надајмо се да ће се нови сазив скупштине одмах позабавити овим питањем.

Досадашње кандидатуре за председника очекиване су и резултат су жеље појединих странака да се на њима профилишу. Најзанимљивија међу њима свакако је независна кандидатура садашњег председника Николића за други мандат, пошто би она разбила монолит око тренутне власти, што би пак отворило простор за непристраснији старт кампање. СНС, или остатак СНС-а, засад нема кандидата, а немају га ни странке опозиције. Рецимо да су разлози за то различити: СНС има истакнутог само једног човека, који се спрема за други мандат председника владе, док је проевропска опозиција толико уситњена да је вероватно и њима јасно да поновни излазак на изборе у формацији „свако иде за себе” не би дао жељени резултат на председничким изборима, на којима само два кандидата иду у други круг.

Ако оставимо СНС да се сам сналази са тражењем другог човека, остаје можда простор да се ово стање демократске опозиције искористи за покретање процеса који би подсећали на начин на који су се Корбин и Сандерс пробили у врх политике.

Уместо да иду одвојено на изборе или да теже договору око једног нестраначког кандидата, ова страна наше политике могла би да покрене отворену трку за кандидата опозиције у којој би могао да учествује свако ко има опозициони, демократски и проевропски став. Све што би садашње странке, које су на овој страни политике, могле да ураде јесте да створе заједничку платформу за финансирање кандидата и да се договоре да ће њихов кандидат на изборима бити онај ко скупи највише подршке на овим прелиминарним изборима.

На овај начин, отворила би се шанса да добијемо правог демократског председника. Не зато што ове странке имају нешто од старе „демократске” славе, већ зато што би на овај начин показале да су вољне за своју истинску демократску трансформацију – да су вољне да се убудуће боре за боља и стабилнија друштвена правила, а не за место са којег би могле да обнове своје старе афинитете према контроли медија или некој форми манипулативне политике.

Бирачи у Србији чекају нова лица и чекају да их неко заиста пусти на демократску сцену. Дајте грађанима Србије могућност да заиста бирају и не бојте се резултата. Ако и погреше, макар ће нешто научити.

Уредник сајта „Двоглед”