Напредњачко назадњаштво

Само што је убедљиво поразила ривале у Војводини, Српска напредна странка обрушила се на давно постављену мету – тамошњи јавни сервис – како би неуобичајено снажном концентрисаном паљбом уклонила све неподобне директоре и уреднике.

Брзина којом је нови управни одбор „уподобио” РТВ и сменио читаву колекцију новинара, равна је интензитету реваншизма који се код СНС-а скупљао свих осам година које су провели под влашћу Демократске странке.

Иако чврсто верујем да би у медијима једини одређујући критеријум требало да буду професионализам и поштовање новинарске етике, свестан сам чињенице да власти не одустају од жеље да успоставе неке своје канале утицаја. Није нумизматичка реткост да нова власт мења руководеће ешалоне јавних сервиса или утицајних гласила.

Бивши француски председник Никола Саркози изборио је себи право да лично именује директоре три државна ТВ канала, а упамћен је како се лета 2010. уплитао у ствари које не би требало да га се тичу – продају угледног париског „Монда”. Силвио Берлускони је, такође, користио телевизију у политичке сврхе – с том разликом што је он био власник.

То су, ваљда, она несавршенства демократије. Начин на који су смене обављене на РТВ, нова је потврда да смо ми у демократском пубертету. Аргументи којима је правдана чистка делују не само спорно, већ карикатурално. Чиста таблоидиотизација. Чему та драматична брзина?

Одговор је један једини – да би се демонстрирала моћ. Зато је српска верзија промена ефикасна до бруталности. Уместо да барем створе представу да су озбиљно анализирали програме и њихове уреднике – демократија је умногоме поштовање форме – па да онда представе неки нови уређивачки концепт РТВ-а, напредњачке власти у Војводини смисле образложења за смене, која су ништа друго до увреда интелигенције.

Не занимају их протести запослених на РТВ. Ни јавно негодовање свих медијских организација у Србији. Може им се. Наравно да им се може када премијер случај учини још гротескнијим изјавом да је „све чисто, без уплива политике, већ онако како се то ради, кроз управни одбор”.

Свакоме у овој земљи јасно је да ама баш ништа не може „без уплива политике”, а да су управи одбори само ресорна трансмисија власти.

Власти у Србији нису се прославиле односом према медијима. Једна за другом покушавају да дисциплинују новинаре злоупотребљавајући њихове традиционално танке новчанике и несигурност посла.

Када Александар Вучић критикује бившу власт демократа у Војводини и каже да су на РТВ постављали новинаре по сопственој жељи, тешко да ће му то неко оспорити. Међутим, зар не увиђа да и сам цементира такав накарадни систем користећи управни одбор који је дириговано напредњачки барем толико колико је претходни био „жут”.

Политичари се мењају, један за другим тврде да нема „уплива политике”, а матрица остаје иста. Од Слободана Милошевића и Бориса Тадића до данас, постоји та неугасива амбиција за контролу медијског простора.

Време је да се тај ланац прекине. Поносио бих се да то уради будући премијер сам, а не да чека да му једног дана ЕУ седне за врат.