Доста је детињарија

Ових се дана, на жару споразума које је с одборницима и посланицима закључио покрет „Доста је било”, изнова разгорело питање шта је примерено да од функционера траже и добијају странке.

Наравно, и на помен евентуалне спорности аранжмана из „Доста је било” вичу да је реч о уроти. Имају право да вичу, иако уроте има, али и кад нису у праву – то је у политици допуштено. И навика је овде да себе представљате жртвом завере свих, посебно у тренуцима када хоћете да капитализујете изборни успех. Колико је то на дужи рок смислено и да ли, у Србији или било где, можете да постанете стварно моћна политичка снага ако се стално представљате радикално другачијим и жртвом свих – то је друго питање. С њим ће се, као и остаци садашње опозиције, и ова странка суочити. Али, то је мука „Доста је било”. Нема ни у политици бесплатног ручка.

Ако, ипак, прескочимо постизборни фолклор, могли бисмо, учећи и на овом примеру, да се посветимо трагању за истинама које ће нас ослободити усуда да стално измишљамо топлу воду, точак, перпетуум мобиле.

Сви који на изборима учествују, нарочито на националном нивоу, јесу у суштини политичке странке. Из те коже се не може трајно побећи, без обзира на то што себе зовете другачије, из промотивних или административно-финансијских разлога. Када сте странка, то тражи да имате организацију, регулисане односе моћи у оквиру странке и процедуре за унутрашње конфликте, какве има свака странка на овом свету. Сваки покушај револуционарне промене тога је за похвалу, али се он нужно завршава уређењем странке по устаљеним моделима странака западног типа.

У пропорционалном систему странка носи кампању, тешко прикупља и лако троши паре, пресудно обезбеђује изборни успех и одређени број мандата. То не звучи романтично, бирачи то не воле да чују, али је тако. Ако градите имиџ на поруци да сте другачији, онда рачунајте да ће вас, када после покушате да обавежете посланике, бар политички, пошто правно обавезивање није допуштено, оспоравати зато што сте бирачима обећавали да сте скроз другачији, а баш и нисте. То можете да доживљавате као уроту, али је боље да прележите ту, дечју, болест сваке странке, изађете из адолесценције и наставите даље.

Када сте странка, морате од нечега да живите. Од љубави то слабо иде, а љубав баш и не занима штампаре, закуподавце чији простор користите, као и бираче који очекују да им се обратите, али и да, ако хоћете да водите земљу, прво докажете да умете да нађете буџет за сопствену странку.

Да ли, онда, смете да тражите од функционера да део примања уплаћују странци? Смете, наравно, то није кривично дело, али да ли је у реду? Не знам. То је као и питање да ли јавност треба да зна сексуално опредељење кандидата за политичку функцију. Начелно не. Али, као што Американци кажу (и практикују), ако сте задрти републиканац, и срж политичког наступа вам је у противљењу, рецимо, истополним заједницама, онда јавност има право да зна ако вас ухвате у тоалету у неприличној пози с млађим мушкарцем (а и сами сте мушкарац).

Другим речима, ако инсистирате да је могуће да се новац за повећање плата и пензија нађе тако „што ће се отпустити партијски запослени” (немогуће) онда је можда неприлично да део новца за финансирање странке, поред редовног прилива из буџета, посредно узимате опет из буџета. (Да будемо поштени, „Доста је било је могао, као што то раде странке, да исти резултат произведе и без споразума – неформалним „договором” с функционерима. Има, дакле, у овоме и неког поштења, иако примедбе које сам изнео свеједно стоје.)

Сумирајмо. Ништа незаконито није урадио Покрет „Доста је било”. Да ли је изневерио део онога чиме је привукао бираче? Вероватно, али ни то не мора да буде лоше. Можда ће бити мање те врсте демагогије.

Да ли морамо да прекинемо праксу преливања пара из јавног сектора и предузећа у партије? Наравно, али је за то нужно да урадимо две ствари. Да признамо да политика кошта и да странкама обезбедимо слободу да прикупљају новац од приватних донатора, али тако да не страхују ни оне ни они који им новац, на легалан начин, дају.

Друга ствар је још важнија – од романтичне представе да су једни политичари покварени, а други поштени, много је ефикасније да исечемо што више извора извлачења новца. То значи да радикално смањимо број јавних и државних предузећа. Да их продамо. То важи, рецимо, и за „Телеком”. А то значи и да се не противите продаји „Телекома” из популистичких разлога.

Можда догодине кампања буде зрелија. С истим и новим актерима.

Саветник у Привредној комори Србије