Британце плаше Србијом

Изјава Дејвида Камерона да би Турска могла да уђе у Европску унију тек можда око 3000. године можда би у Београду могла да звучи као духовитост британског премијера да овом опаском он није покушао да смири поједине чланове свог кабинета који тамошњу јавност плаше најездом Турака, Балканаца, а међу њима и Срба, на британско острво. Поруке које су ових дана слали поједини британски министри на рачун западног Балкана биле су далеко од шале и пре би се могле окарактерисати као увреда за земље које би да се прикључе клубу у којем је Британија једна од најмоћнијих чланица. 

„Британија би била мање безбедна ако се Турској, Албанији, Србији, Црној Гори и Македонији дозволи да уђу у ЕУ”, поручила је пре неколико дана Пени Мордаунт, британска министарка оружаних снага, из редова заговорника „брегзита”, објашњавајући да многе од тих земаља имају високу стопу криминалитета, проблеме са бандама и терористичким ћелијама, као и висок ниво сиромаштва.

У сличном тону, пре ње, говорила је и Тереза Меј, министарка унутрашњих послова, постављајући питање оправданости проширења ЕУ.

„Земље које сада преговарају са ЕУ, укључују Албанију, Србију и Турску – то су земље са сиромашним становништвом, озбиљним проблемима са организованим криминалом, корупцијом, понекад и тероризмом”, уверавала је Мејова британску располућену јавност.

Заговорницима изласка Британије из ЕУ између осталог и због „опасности” од доласка Балканаца придружио се и министар правосуђа Мајк Гоув који је такође у исти кош ставио Србију, Албанију, Турску, Македонију и Црну Гору поручујући да Британци треба да напусте ЕУ уколико она не одустане од политике проширења.

Да ли оваквим изјавама британски политичари покушавају да увере своју јавност да је куцнуо час да изађу из ЕУ или им је „брегзит” можда само добар повод да кажу своје право мишљење о земљама из нашег региона?  

„Британска политика је реплика политике Вашингтона”, оценио је недавно бивши амбасадор СРЈ и СЦГ у Великој Британији Владета Јанковић, објашњавајући да је британска политика добрим делом под утицајем америчке политике када је реч о Балкану.

„Има заиста много ствари које у британско-српским односима нису за похвалу. Не памтим када су у Савету безбедности САД и Велика Британија гласали у интересу Србије”, рекао је Јанковић за Спутњик.

Српска јавност памти како су Британци прошлог лета иницирали резолуцију о Сребреници у УН (којом је покушала да Србију оптужи за геноцид), како су истрајавали на услову сарадње са Хашким трибуналом, како су на све начине помагали Косову да стекне атрибуте државности и како су заједно са Немачком формулисали услове за отварање преговора Београда за чланство у ЕУ.

И поред свега овога, британски амбасадор у Београду Денис Киф тврди да су односи две земље сада „у добром положају”, мада признаје да су у току 180 година дугих билатералних односа наше две државе имале успоне и падове.  

„Наше земље имају односе који сежу много година уназад, око неких тема имамо различита гледишта. Важно је да разговарамо о питањима око којих се не слажемо. Суштина је да заједно радимо на интеграцији Србије у ЕУ”, рекао је Киф крајем прошле године, који је нешто раније Александру Вучићу предао писмо премијера Камерона у којем овај хвали Вучићево лидерство, подржава српске реформе у уверењу да ће оне донети резултат у напретку Београда на европском путу.

После свих ових похвала, стигла је оцена, како ових дана преноси Би-Би-Си, да је Србија у балканској „петорци” која „није ни близу” уласку у ЕУ. Београд, тврди британски политички аналитичар и стручњак за Балкан Џејмс Кер-Линдзи, и треба и не треба да буде забринут. Чињеница је, како каже, да је проширење ЕУ постало контроверзно питање, не само у Британији већ и широм ЕУ.

Професор Факултета политичких наука и бивши амбасадор Србије у Берлину Иво Висковић врло је оштар у коментарисању изјава које у последње време стижу из Лондона.

„То је велики политички гаф због којег ће неки у Британији после резултата референдума, или јако славити, ако успеју, или одговарати, ако не успеју. Тако су то говорили да ме чуди што нису користили бабарогу. То је толико неозбиљно и толико политички неодговорно да просто човек не може да схвати да у једној земљи тако дубоке демократске традиције каква је Велика Британија неко ради такве глупости”, каже Висковић за „Политику“ оцењујући да је то очајнички потез некога ко жели да по сваку цену оствари неки циљ, „па се хвата за задњу сламку коју може да смисли, пуну глупости и предрасуда”.

Висковић сматра да то више говори о њима него о нама као објективном проблему.

На питање да ли Србија ипак има разлога за бригу, он одговара да увек има разлога за бригу.

„После тих изјава нико их, вероватно, не може више узимати тако озбиљно као што их је узимао пре тога. Сваки разуман политичар, а они у Европи ипак превладавају, то себи не би дозволио. Постоји нешто што се зове политичка коректност, што можда у овом случају и није најбитније, али постоји и нешто што се зове здрав разум. Здрав разум каже да су они у сваком погледу претерали и да су то изјаве какве у нормалној ситуацији политичари демократских земаља себи никад не би дозволили. То је нешто што је, напросто, очајнички потез”, категоричан је Висковић.

Историчар Слободан Марковић каже да је чињеница да у Британији постоји велико незадовољство тамошњег јавног мњења доласком радне снаге из источне Европе, посебно из Румуније и Бугарске, као и тиме што они могу да користе британски здравствени систем, школе и све остало јер су држављани чланице ЕУ.

„Противници ’брегзита’ морају да уверавају Британце да та ситуација неће даље ескалирати док они који су за излазак из ЕУ то користе као разлог због ког ’брегзит’ треба да се догоди. Званични став Британије према ЕУ је јасан – што шира унија са што мањим овлашћењима. Другим речима, што је више земаља у ЕУ, то је мања шанса да ће се повећавати надлежност Брисела у односу на земље чланице”, објашњава Марковић и додаје да је зато већ годинама званични Лондон за то да Турска уђе у ЕУ.

У Британији, како каже овај наш саговорник, води се заправо борба једних евроскептика против других евроскептика. Једни, како каже, сматрају да земља треба да напусти ЕУ, а други да треба да остане у ЕУ и да се бори за своја суверена права.

Уз опаску да Србија није у великој љубави са Великом Британијом, Висковић указује да је у последње време дошло до одређеног попуштања, односно да показују више разумевања или барем мање неразумевања према Србији.

„Не бих те односе оценио негативно. Чини ми се да је посета принца Чарлса требало да сигнализира да они желе поправљање односа. Ово што раде њихови поједини политичари јесте нешто што томе одмаже, никоме не доноси корист, а њима наноси штету”, каже Висковић.

Уколико Британија остане у ЕУ, видеће се да ли су овакве изјаве биле само део предреферендумске атмосфере или трајно опредељење.

„Кад би они мислили као што су сада грубо рекли, онда би то за свет заиста био велики проблем. Познато је да Британија има скептичан став, али је тај став увек био у границама релативно прихватљивог. Имају и неке друге земље скепсу, па ипак не раде глупости”, закључује Висковић.