Војни успон Кине

Свекинеском народном конгресу (парламенту) достављен је на усвајање, поред многих предлога закона, и војни буџет НР Кине за 2008. годину. Он је за 17,6 одсто већи од прошлогодишњег и износи, према курсу из децембра, 57,229 милијарди долара, односно 59 милијарди, након пада долара. Како је објаснио портпарол Свекинеског народног конгреса Ђијанг Енџу, раст буџета је нешто већи од просека у последњим годинама (15,8 одсто) из два главна разлога: да се у војсци подигну плате и побољшају услови за образовање и обуку војника и да се покрију ванредни трошкови проузроковани скоком цена нафте на светском тржишту. Само је део намењен „умереном” наоружању војске.

Овај функционер је рекао оно што Кинези, у оваквим приликама, често говоре: да је „ограничена војна моћ Кине искључиво намењена очувању независности, суверенитета и територијалног интегритета” и да то „не представља претњу ниједној земљи”.

У прилог томе он је упоредио војни буџет Кине са војним буџетима других великих сила. Прошле године, на пример, војни издаци у Кини (45 милијарди долара) чинили су 1,4 одсто бруто националног продукта. САД су, тада, у војни буџет издвојиле 4,6 одсто, Велика Британија три одсто, Француска два одсто, Русија 2,63 одсто, а Индија 2,5 одсто бруто националног продукта. Слично је и са уделом војних трошкова у укупном буџету државе. У Кини војска оптерећује државну касу са 7,2 одсто, у САД са 16,6 одсто, у Француској са 13,5 одсто, у Русији са 15,1 одсто, а у Индији са 14,1 одсто.

У једном чланку, који је објавила агенција Синхуа, истиче се да је војни буџет Кине заправо 10 до 12 пута мањи од војног буџета САД. (Бушова администрација је од Конгреса недавно тражила одобрење суме од 515 милијарди долара, мимо ратних трошкова у Ираку и Авганистану.)

Луо Јуан, члан Војне академије наука, допунио је ова објашњења оценама да Кина, као земља у транзицији, у свим областима, па и у војсци, мора да улаже више у модернизацију и савремену технологију, јер за развијеним земљама касни за „целу једну, а некад и две генерације”. Она настоји да свој одбрамбени потенцијал саобрази својим економским могућностима, а њена армија је, као и модерне армије других земаља, данас суочена са „неконвенционалним безбедносним претњама”.

Стицајем околности, истога дана, у прошли понедељак, кад су кинески званичници објашњавали зашто се све више даје на наоружање и модернизацију армије, објављен је годишњи извештај Пентагона у коме се изражава „забринутост због успона војне моћи Кине”. Тако је пре расправе о буџету избила полемика с Американцима о кинеској војној моћи.

Кинеска армија, са новим подморницама на атомски погон, ловачким авионима без пилота и софистицираним стратегијским ракетама, оспособљена је за ефикасне превентивне ударе, каже се у извештају Пентагона. Иако је, додаје се, „превентивна одбрамбена стратегија фокусирана на пограничне области”, у њој се рачуна са могућношћу америчке војне интервенције у Тајванском заливу и с тим да кинески пројектили могу, за случај рата, да досегну циљеве на целој територији САД. Уз то, Кина може „ефикасно да учествује у сукобима за туђе ресурсе и територије”.

Посебно забрињава „активност Кине у космичком и кибернетичком простору”. Кинеске ракете су у стању да оборе сваки – па дакле и сваки амерички – сателит у Земљиној орбити. Кинези су то убедљиво доказали кад су пре годину дана плански и јавно уништили један свој застарели метеоролошки сателит. А што се тиче кибернетике, оптужују се кинески хакери за „упаде” у стране, међу њима и америчке, компјутерске мреже.

Тврди се још да су кинески војни издаци знатно већи од јавно исказаних. Тако се процењује да они прошле године нису износили 45 милијарди долара, како је било наведено у буџету, него између 97 и 139 милијарди. У документу нема образложења како се дошло до овако великих разлика. Раније се говорило да кинеска статистика не убраја у ставке војног буџета издатке за набавку модерног наоружања и опреме у иностранству. Објашњење није, чини нам се, потпуно: због ембарга Запада на извоз оружја, Кина модерну војну технологију купује само од Руса. У те сврхе је, за последњу деценију, издвајала у просеку две милијарде долара годишње.

Највећу америчку главобољу, међутим, није проузроковало ново кинеско оружје, него „недостатак транспарентности, како око војних издатака, тако и око војних циљева”. „Било би добро, да је више транспарентности, како бисмо из прве руке, од Кинеза, чули шта они хоће и какве су им намере”, жали се Роберт Гејтс.

Кинези на то кажу да су, саобразно америчкој отворености према њима, довољно „транспарентни”. Понављају да нису претња Америци и да се залажу за интензивнију војну сарадњу. Иницирали су отварање „вреле линије” између Пентагона и Министарства одбране Кине како би се избегли неспоразуми и неизвесности као могући узрочници напетости и криза. А иза захтева за већом транспарентношћу – кажу отворено – виде амерички хладноратовски менталитет и опсесију „кинеском претњом”, као и мешање САД у њихове унутрашње послове.

Они, притом, оцењују да је америчка јавност у приступу Кини подељена. За једну струју у естаблишменту, израженију у Пентагону, јачање Кине, а посебно јачање њене војне моћи, представља „претњу” интересима САД. Друга струја војни успон Кине доживљава као „природну последицу” њеног економског и политичког успона. Утисак је да се у Кини верује да ће друга струја, током времена, однети превагу. Ваљда због тога контраадмирал Јанг Ји, професор на Универзитету народне одбране, и каже: „Што се више буду уважавали напори Кине за очување регионалног и светског мира и безбедности, то ће поборници теорије о кинеској опасности брже губити публику.”