Хушкање народа на народ

Дух Слободана Милошевића лута широким просторима бивше Југославије!

По региону се поново „догађа народ”, што је била омиљена форма организовања преторијанаца којима је бивши лидер Србије делио сопствену земљу и одговарао на демонстрације незадовољног света.

Уз хаубичку ватру претњи и увреда, логистички потпомогнуте квазипатриотском реториком, ствара се амбијент апсолутне нетолеранције дефинисан формулом „ко није са нама, тај је против нас”. Опасна политичка поларизација поткопава темеље националне солидарности.

Многима је у Македонији преко главе ауторитарне владавине Николе Груевског која је дуже од деценије играла на карту национализма, у друштво уградила корупцију неслућених размера, а контролом судства, медија и свакодневног живота скренула земљу са демократског пута приближавања ЕУ.

Многима у Републици Српској такође је дозлогрдила осиона деценијска владавина Милорада Додика који у приватан посед претвара ентитет БиХ у коме општа економска и социјална ситуација постаје неиздржљива.

Суочени са растућом опозицијом која тражи њихове смене, и Груевски и Додик дејствују као Милошевић: на митинге протеста одговарају контрамитинзима користећи архаичну реторику која оцртава демаркационе линије и друштва дели на „патриоте” и „издајнике”.

Нису једини. Власт у Србији доприноси расцепу друштва за који смо пожелели да буде превладан. Владајући политичари о опозицији – и „Другој Србији” – говоре као о „петој колони”.

Обузета феноменом неоусташије, и Хрватска се поларизује – као да антифашизам може да се дели а на европски и неевропски, либерални и нелиберални. Део званичног Загреба отишао је у Блајбург, док су антифашисти обележавали годишњицу партизанског пробоја на Биљегу.

И Црна Гора је после дубоке црногорско-српске поделе око независности исцртала нове расцепе због приступања НАТО, мада је мудри Мило Ђукановић први политичар у региону који тензије покушава да спусти укључивањем опозиције у владу.

Уместо окупљања, о коме свакодневно популистички тамбурају, политичари зарад останка на власти опасно деле сопствене народе.

Македонија у протестима није подељена по етничким линијама, попут 2001. када је избила оружана побуна Албанаца. У демонстрацијама против власти учествују и Македонци и Албанци, али кратковидом политиком „контрамитингом на митинг” Груевски уноси опасност македонско-македонске поделе, што би могло да има катастрофалне, чак и фаталне последице по државу.

Република Српска је етнички хомогена, али Додик је такође поларизовао грађане. Резултат његовог апсолутизма је РС где се опозиција назива „издајничком”, што је и омиљен термин српских власти.

Премијер Александар Вучић је на оптужбе опозиције да је било крађе на изборима узвраћао речима да неће дозволити „македонски сценарио”, али Србија бележи нове политичке протесте и показује симптоме повратка на црно-беле поделе.

Неинвентивни какви јесу, што је резултат политичке фосилизације, хорски шире панику упозоравајући да иза незадовољства стоји „страни фактор” који својим „заверама” покушава да их скине са власти како би отворио пут „соросоидима” (Груевски), „силама који ми раде о глави” (Вучић) или „финансијерима из Турске” и „опозиционара које плаћа Сорос” (Додик).

Уочавате сличност: Сорос. На једној страни „издајници” и „страни плаћеници”, на другој „патриоте” високог националног набоја. Баш као некад.

У читавом регионалном дискурсу власт се обрушава на „прозападну опозицију”. Откуд сад тај конфузни хаос који отвара врата руском утицају? Зар лидери своје грађане не уверавају да им је ЕУ приоритет? Демократска опозиција власт не гађа зато што је „прозападна”, већ зато што је бахата.

Ствари би требало назвати правим именом: ради се о сукобу „нелибералне демократије” наспрам „либералне демократије”. Поборника грађанског друштва против оних који спречавају настанак таквог друштва.

Регион се закувава. Нарастајуће опште незадовољство је симптом Балкана. Из најмање два разлога. Први је неспособност власти да реши економске проблеме, да људима обезбеди посао и пристојан стандард живота и отресу се корупције.

Други је политичка незрелост у изградњи савременог демократског друштва, институција државе и владавине права.

Вучић, Груевски и Додик вешто баратају популистичким обећањима. Ослањају се на ауторитарност. Највише би волели да опозиција не постоји. Желе апсолутну контролу па маргинализују институције, имају своје људе у судству и полицији. Контролишу изборне комисије. Слободне медије хвале у Бриселу, али их у суштини не подносе. Пате од „Ђукановићевог синдрома”: желели би да барем 25 година буду на власти.

Неспремни на заокрете, затварајући очи пред реалношћу, владајући политичари уљушкују се да нема критичне масе која би могла довести до преокрета и промене власти. Епилог је дефицит слободног јавног дијалога који неизбежно води ка бунту.

Њихово хушкање народа на народ, коцкање са грађанима које свесно поларизују свакако није храброст. Још мање политичка мудрост. Ради се о осионости којој није довољно подсећање да неки људи хоће да искористе своје право да јавно негодују.