Поглед са рта Соја на Сахалин

Специјално за „Политику”
Сапоро (Јапан) – Токио је удаљен око 7.500 км од Москве ваздушном линијом, али је најсеверније место у Јапану рт Соја на врху острва Хокаида, само 43 км од најјужнијег рта Сахалина. Силуета тог великог руског острва (за Јапанце, „Карафуто“) видљива је под погодним временским условима, али је мом напору да га угледам сметала измаглица.

Због свог изговора слова „л” као „р”, Јапанци у енглеским текстовима често пишу „Сахарин”. Штавише, пошто на северу Хокаида има доста туриста из далекоисточне Русије, у граду Ваканаи, четрдесетак километара од рта Соје, многи су знаци у центру и  близу луке – и саобраћајни и на радњама – на руском, ћирилични. Тако се и хотел у коме сам одсео у својој брошури зове „Хотер Сахарин”, што је, мора се признати, мало комично. А у туристичком бироу на железничкој станици, кад је сазнала да сам из Србије, пријатна службеница одмах је узвикнула да ће у Паризу (турнир је почињао следећег дана) навијати за Ђоковића, што је перфектно изговорила: али кад сам је учио његовом надимку, он је уз обострани смех постао „Норе”.

Близина Сахалина Јапану наравно није само туристички куриозитет. Острво је богато рудом и шумама. У питању су и права на индустријски риболов. Поврх тога, чак летимичан поглед на географску карту открива велики стратегијски значај Сахалина, као и ланца од педесет шест релативно мајушних Курилских острва западно од њега (за Јапан, та острва су њихове „Северне територије“).

Јапан и Русија се споре око тог острвља бар двеста година. Уговором у Петрограду 1875. године, Руско царство добило је цео, до тада неформално подељен, Сахалин, а Јапанско царство све Куриле. Затим је, поразивши Русију у копненом и поморском рату 1904–1905, Јапан добио и Сахалин и Куриле, но све их је поново изгубио кад је 8. августа 1945, два дана после америчког атомског бомбардовања Хирошиме, а дан пре истог у Нагасакију, СССР објавио рат Јапану и убрзо поразио јапанску снажну, али деморализовану, Квантунг армију у Манџурији. Већ 1946. године сва та острва су формално уведена у састав Совјетског Савеза.

У погледу стратегијског значаја Курилских острва, која окружују руски Далеки исток, на сцени је од 1945. године и трећи важан фактор – САД. Није потребно бити висококвалификовани геополитички стратег па да буде јасно да би Јапан, без утицаја и подстицаја тог додатног актера, вероватно давно дигао руке од Јужних Курила, наводног спорног питања, и потписао коначан мировни уговор са Руском Федерацијом, правним наследником СССР-а. Но ту су интереси САД и ту су санкције које су САД и ЕУ увеле Русији користећи Крим и Донбас као повод.

У том светлу треба посматрати потез који је учинио јапански премијер, релативни десничар, Шинзо Абе, кад је одлучио да се упркос западним санкцијама Русији и наводном одговарању од стране САД састане са председником Русије Путином у Сочију 6. маја. Значајно је и што се то десило само двадесетак дана пре 42. састанка Г-7 у Исе-Шими у Јапану (26. и 27. маја) и посете (27. маја) председника Обаме Хирошими.

Тај потез је само привидно интересантан, јер је Абе очигледно успео да Јужни Курили буду важан део разговора са Путином (судећи по прес-конференцији, на којој је иначе чврсти и озбиљни Абе поменуо острва, али и пријатељски ословљавао Путина са „Врадимир“). Убедљиво је Абе могао да објасни свој потез важном савезнику у Вашингтону тиме да је Путин у овом моменту због санкција и релативне изолације слаб, те да је зато моменат повољан да Јапан покуша да поврати територију коју сматра својом – то све под условом да је ишта морао да објашњава, пошто је његов гамбит вероватно био заједнички утаначен.

Све то у кратким цртама говори о снажним међусобним утицајима и везама Јапана и Русије, ретко добросуседским, често непријатељским, понекад неочекиваним. На брдашцу на рту Соја, изнад споменика најсевернијој тачци Јапана (оној која је „сада слободно доступна”, како тамо пажљиво пише), сачувана је камуфлирана осматрачница с краја 19. века кад су поморски сукоби почели убрзо после горепоменутог петроградског уговора.

А педесетак метара даље подигнут је запањујући споменик који слави догађај када је 1971. године на Хокаиду постигнута  производња милион тона млека. На том споменику, са називом Акебоно (зора), млади мушкарац и жена, полузагрљени, пиље у светлу будућност. Он неодољиво подсећа на сличне, совјетских ударника, нарочито на њихов прототип на павиљону СССР-а на Светској изложби у Паризу 1937. године. Ту статуу су оновремени зли језици одмах описали као „Иван и Каћа журе у Лубјанку”.