Pogled sa rta Soja na Sahalin

Specijalno za „Politiku”
Saporo (Japan) – Tokio je udaljen oko 7.500 km od Moskve vazdušnom linijom, ali je najsevernije mesto u Japanu rt Soja na vrhu ostrva Hokaida, samo 43 km od najjužnijeg rta Sahalina. Silueta tog velikog ruskog ostrva (za Japance, „Karafuto“) vidljiva je pod pogodnim vremenskim uslovima, ali je mom naporu da ga ugledam smetala izmaglica.

Zbog svog izgovora slova „l” kao „r”, Japanci u engleskim tekstovima često pišu „Saharin”. Štaviše, pošto na severu Hokaida ima dosta turista iz dalekoistočne Rusije, u gradu Vakanai, četrdesetak kilometara od rta Soje, mnogi su znaci u centru i  blizu luke – i saobraćajni i na radnjama – na ruskom, ćirilični. Tako se i hotel u kome sam odseo u svojoj brošuri zove „Hoter Saharin”, što je, mora se priznati, malo komično. A u turističkom birou na železničkoj stanici, kad je saznala da sam iz Srbije, prijatna službenica odmah je uzviknula da će u Parizu (turnir je počinjao sledećeg dana) navijati za Đokovića, što je perfektno izgovorila: ali kad sam je učio njegovom nadimku, on je uz obostrani smeh postao „Nore”.

Blizina Sahalina Japanu naravno nije samo turistički kuriozitet. Ostrvo je bogato rudom i šumama. U pitanju su i prava na industrijski ribolov. Povrh toga, čak letimičan pogled na geografsku kartu otkriva veliki strategijski značaj Sahalina, kao i lanca od pedeset šest relativno majušnih Kurilskih ostrva zapadno od njega (za Japan, ta ostrva su njihove „Severne teritorije“).

Japan i Rusija se spore oko tog ostrvlja bar dvesta godina. Ugovorom u Petrogradu 1875. godine, Rusko carstvo dobilo je ceo, do tada neformalno podeljen, Sahalin, a Japansko carstvo sve Kurile. Zatim je, porazivši Rusiju u kopnenom i pomorskom ratu 1904–1905, Japan dobio i Sahalin i Kurile, no sve ih je ponovo izgubio kad je 8. avgusta 1945, dva dana posle američkog atomskog bombardovanja Hirošime, a dan pre istog u Nagasakiju, SSSR objavio rat Japanu i ubrzo porazio japansku snažnu, ali demoralizovanu, Kvantung armiju u Mandžuriji. Već 1946. godine sva ta ostrva su formalno uvedena u sastav Sovjetskog Saveza.

U pogledu strategijskog značaja Kurilskih ostrva, koja okružuju ruski Daleki istok, na sceni je od 1945. godine i treći važan faktor – SAD. Nije potrebno biti visokokvalifikovani geopolitički strateg pa da bude jasno da bi Japan, bez uticaja i podsticaja tog dodatnog aktera, verovatno davno digao ruke od Južnih Kurila, navodnog spornog pitanja, i potpisao konačan mirovni ugovor sa Ruskom Federacijom, pravnim naslednikom SSSR-a. No tu su interesi SAD i tu su sankcije koje su SAD i EU uvele Rusiji koristeći Krim i Donbas kao povod.

U tom svetlu treba posmatrati potez koji je učinio japanski premijer, relativni desničar, Šinzo Abe, kad je odlučio da se uprkos zapadnim sankcijama Rusiji i navodnom odgovaranju od strane SAD sastane sa predsednikom Rusije Putinom u Sočiju 6. maja. Značajno je i što se to desilo samo dvadesetak dana pre 42. sastanka G-7 u Ise-Šimi u Japanu (26. i 27. maja) i posete (27. maja) predsednika Obame Hirošimi.

Taj potez je samo prividno interesantan, jer je Abe očigledno uspeo da Južni Kurili budu važan deo razgovora sa Putinom (sudeći po pres-konferenciji, na kojoj je inače čvrsti i ozbiljni Abe pomenuo ostrva, ali i prijateljski oslovljavao Putina sa „Vradimir“). Ubedljivo je Abe mogao da objasni svoj potez važnom savezniku u Vašingtonu time da je Putin u ovom momentu zbog sankcija i relativne izolacije slab, te da je zato momenat povoljan da Japan pokuša da povrati teritoriju koju smatra svojom – to sve pod uslovom da je išta morao da objašnjava, pošto je njegov gambit verovatno bio zajednički utanačen.

Sve to u kratkim crtama govori o snažnim međusobnim uticajima i vezama Japana i Rusije, retko dobrosusedskim, često neprijateljskim, ponekad neočekivanim. Na brdašcu na rtu Soja, iznad spomenika najsevernijoj tačci Japana (onoj koja je „sada slobodno dostupna”, kako tamo pažljivo piše), sačuvana je kamuflirana osmatračnica s kraja 19. veka kad su pomorski sukobi počeli ubrzo posle gorepomenutog petrogradskog ugovora.

A pedesetak metara dalje podignut je zapanjujući spomenik koji slavi događaj kada je 1971. godine na Hokaidu postignuta  proizvodnja milion tona mleka. Na tom spomeniku, sa nazivom Akebono (zora), mladi muškarac i žena, poluzagrljeni, pilje u svetlu budućnost. On neodoljivo podseća na slične, sovjetskih udarnika, naročito na njihov prototip na paviljonu SSSR-a na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine. Tu statuu su onovremeni zli jezici odmah opisali kao „Ivan i Kaća žure u Lubjanku”.