Изборне нелогичности и мањинске странке

Пре ових избора ретко је ко чуо за осам политичких странака националних мањина: „мађарску” Републиканску странку, „албанску” странку Алтернатива за промене, странку Словаци напред, Српско-руски покрет, Јединствену руску странку, Странку Македонаца Србије, Грађанску странку Грка Србије и „бугарску” странку „То смо ми” – Природни покрет (у називима су и преводи).

Оне су уписане у регистар Министарства правде и државне управе у периоду од јуна 2015. до тик пред саме изборе, марта ове године. Основане због ових избора остале су, углавном, ванпарламентарне и егзистираће тек формално правно – од избора до избора.

За то време, регистроване су само две „већинске (немањинске)” странке (народни покрет Динара–Дрина–Дунав и Српски покрет Двери, октобра 2015) јер су услови за њихово оснивање (и упис у регистар) 10 пута тежи – потребно је 10.000 оверених потписа пунолетних и пословно способних држављана.

Разлог је и то што за освајање мандата странка националне мањине треба да достигне „природни праг” који је увек вишеструко мањи од законског прага (цензуса) од пет процената (природни праг је на републичким изборима 2016. био нешто изнад 15.000 гласова или 0,4 процената за један мандат).

Тако данас имамо својеврстан апсурд да су мањинске странке кудикамо бројније (64 од укупно 106), иако је удео свих националних мањина (без Косова и Метохије) нешто више од 16 процената од броја становника Србије (попис из 2011).

Неке од странака националних мањина имају етнички неутрално име. Оно није пресудно за регистрацију. Битно је шта мањинска странка планира да ради и шта у њеним основним актима пише, а не како се зове.

Због чега се, онда, странке националних мањина користе неутралним именом, ако је и само национално име магнет за гласове из мањинског етноса? Можда је то одговор „немањинским” странкама које увек однесу неки број мањинских гласова. Узевши неутралан назив, мањинске странке рачунају на глас бирача из реда већинског народа.

Ипак, фокус нелогичности страначког статуса је на оним странкама које се само региструју као мањинске, а заправо то нису. Прва која је подигла прашину јесте „влашка” странка Ниједан од понуђених одговора.

Регистрована као мањинска странка успела је да освоји једно место у Народној скупштини (2012), захваљујући гласовима „невлаха”, атрактивном и авангардном имену, познатим кандидатима из већинског народа, одговарајућој (немањинској) кампањи и привилегованом мањинском статусу (природни праг).

То се поновило на овим изборима када је НОПО освојио одборничко место, на пример, у Новом Саду, где готово да нема припадника влашке мањине (13 према попису из 2011).

Још драстичнији пример окоришћења „немањинским” именом је „словачка” Зелена странка. Све „зелене странке” као први задатак у програму истичу заштиту животне средине. Животна средина је универзално добро па није јасно како се „зелена идеологија” може ставити у службу заштите примарно мањинског интереса.

Уношењем у програм одредница као што је „посебна оријентација на представљање и заступање словачке националне мањине”, Зелена странка је добила мањински статус и практично испословала улазак у представничка тела на републичком, покрајинском и локалном нивоу.

На парламентарним изборима је готово 24.000 бирача гласало за Зелену странку – од скоро 53.000 Словака у Србији који имају још три „своје” странке – што говори да за њу Словаци претежно и нису гласали.

Ово потврђује и чињеница да је на покрајинским изборима Зелена странка добила више од дупло мањег броја гласова (испод 11.000) него на републичким изборима, мада преко 95 процената Словака живи у Војводини. За Зелену странку су гласали грађани поборници здравијег животног окружења па је она, суштински, требала да преко цензуса од пет процената постане парламентарном.

Не би ли се оваква сналажења предупредила, потребно је при упису мањинске странке водити рачуна о могућности „заваравања” бирача, злоупотреби изборног система и увести промене.

Тако да странка која превасходно штити интерес националне мањине може да се региструје само са националном одредницом у имену (превод на мањински језик показао се недовољним). Ако је, пак, примарни страначки циљ „анационалан” , очигледан у самом имену попут бриге: за екологију, она тада не може добити статус мањинске странке.

Овако, једини на свету имамо парламентарну мањинску странку која декларативно штити имагинарну „словачку животну средину”.

Ванредни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду