Izborne nelogičnosti i manjinske stranke

Pre ovih izbora retko je ko čuo za osam političkih stranaka nacionalnih manjina: „mađarsku” Republikansku stranku, „albansku” stranku Alternativa za promene, stranku Slovaci napred, Srpsko-ruski pokret, Jedinstvenu rusku stranku, Stranku Makedonaca Srbije, Građansku stranku Grka Srbije i „bugarsku” stranku „To smo mi” – Prirodni pokret (u nazivima su i prevodi).

One su upisane u registar Ministarstva pravde i državne uprave u periodu od juna 2015. do tik pred same izbore, marta ove godine. Osnovane zbog ovih izbora ostale su, uglavnom, vanparlamentarne i egzistiraće tek formalno pravno – od izbora do izbora.

Za to vreme, registrovane su samo dve „većinske (nemanjinske)” stranke (narodni pokret Dinara–Drina–Dunav i Srpski pokret Dveri, oktobra 2015) jer su uslovi za njihovo osnivanje (i upis u registar) 10 puta teži – potrebno je 10.000 overenih potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana.

Razlog je i to što za osvajanje mandata stranka nacionalne manjine treba da dostigne „prirodni prag” koji je uvek višestruko manji od zakonskog praga (cenzusa) od pet procenata (prirodni prag je na republičkim izborima 2016. bio nešto iznad 15.000 glasova ili 0,4 procenata za jedan mandat).

Tako danas imamo svojevrstan apsurd da su manjinske stranke kudikamo brojnije (64 od ukupno 106), iako je udeo svih nacionalnih manjina (bez Kosova i Metohije) nešto više od 16 procenata od broja stanovnika Srbije (popis iz 2011).

Neke od stranaka nacionalnih manjina imaju etnički neutralno ime. Ono nije presudno za registraciju. Bitno je šta manjinska stranka planira da radi i šta u njenim osnovnim aktima piše, a ne kako se zove.

Zbog čega se, onda, stranke nacionalnih manjina koriste neutralnim imenom, ako je i samo nacionalno ime magnet za glasove iz manjinskog etnosa? Možda je to odgovor „nemanjinskim” strankama koje uvek odnesu neki broj manjinskih glasova. Uzevši neutralan naziv, manjinske stranke računaju na glas birača iz reda većinskog naroda.

Ipak, fokus nelogičnosti stranačkog statusa je na onim strankama koje se samo registruju kao manjinske, a zapravo to nisu. Prva koja je podigla prašinu jeste „vlaška” stranka Nijedan od ponuđenih odgovora.

Registrovana kao manjinska stranka uspela je da osvoji jedno mesto u Narodnoj skupštini (2012), zahvaljujući glasovima „nevlaha”, atraktivnom i avangardnom imenu, poznatim kandidatima iz većinskog naroda, odgovarajućoj (nemanjinskoj) kampanji i privilegovanom manjinskom statusu (prirodni prag).

To se ponovilo na ovim izborima kada je NOPO osvojio odborničko mesto, na primer, u Novom Sadu, gde gotovo da nema pripadnika vlaške manjine (13 prema popisu iz 2011).

Još drastičniji primer okorišćenja „nemanjinskim” imenom je „slovačka” Zelena stranka. Sve „zelene stranke” kao prvi zadatak u programu ističu zaštitu životne sredine. Životna sredina je univerzalno dobro pa nije jasno kako se „zelena ideologija” može staviti u službu zaštite primarno manjinskog interesa.

Unošenjem u program odrednica kao što je „posebna orijentacija na predstavljanje i zastupanje slovačke nacionalne manjine”, Zelena stranka je dobila manjinski status i praktično isposlovala ulazak u predstavnička tela na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou.

Na parlamentarnim izborima je gotovo 24.000 birača glasalo za Zelenu stranku – od skoro 53.000 Slovaka u Srbiji koji imaju još tri „svoje” stranke – što govori da za nju Slovaci pretežno i nisu glasali.

Ovo potvrđuje i činjenica da je na pokrajinskim izborima Zelena stranka dobila više od duplo manjeg broja glasova (ispod 11.000) nego na republičkim izborima, mada preko 95 procenata Slovaka živi u Vojvodini. Za Zelenu stranku su glasali građani pobornici zdravijeg životnog okruženja pa je ona, suštinski, trebala da preko cenzusa od pet procenata postane parlamentarnom.

Ne bi li se ovakva snalaženja predupredila, potrebno je pri upisu manjinske stranke voditi računa o mogućnosti „zavaravanja” birača, zloupotrebi izbornog sistema i uvesti promene.

Tako da stranka koja prevashodno štiti interes nacionalne manjine može da se registruje samo sa nacionalnom odrednicom u imenu (prevod na manjinski jezik pokazao se nedovoljnim). Ako je, pak, primarni stranački cilj „anacionalan” , očigledan u samom imenu poput brige: za ekologiju, ona tada ne može dobiti status manjinske stranke.

Ovako, jedini na svetu imamo parlamentarnu manjinsku stranku koja deklarativno štiti imaginarnu „slovačku životnu sredinu”.

Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu