Четврт века од атентата на турског амбасадора

Док је „мерцедес” стајао на семафору, на углу Улице генерала Жданова и Булевара револуције у Београду, возилу су притрчала двојица младића са пиштољима у рукама. Покушали су да оружјем разбију стакла, а затим су пуцали у човека на задњем седишту и у возача. Тако је пре четврт века, 9. марта 1983. године око 11 часова, смртно рањен турски амбасадор Галип Балкар који је подлегао повредама неколико дана касније, док је његов возач Која Неџети рањен.

Нападачи су се дали у бекство али су грађани, за данашње генерације тешко схватљивом храброшћу и пожртвовањем, покушали да их ухвате. Том приликом, од хитаца терориста, погинуо је студент Жељко Миливојевић, пензионисани пуковник Слободан Брајевић тешко је рањен док је пролазница Зорица Золотић лакше повређена. Један полицајац, који се затекао у својој приватној „лади” покушао је да колима обори атентатора који је бежао тадашњим Булеваром револуције, док је његов колега Жељко Мићевић, такође ван дужности, пуцао и тешко ранио једног од бегунаца на ободу Ташмајданског парка.

– Тај хитац омогућио је хапшење једног од нападача на лицу места. Баш код њега налазили су се пасоши обојице атентатора. Одмах је расписана потрага са фотографијом бегунца који је истог дана ухапшен у Новом Саду – сећа се пензионисани полицајац Слободан Ф. Вујановић, у то време виши инспектор у Трећем одељењу (убиства) Градског СУП-а у Београду.

Атентатори су били Харутиони Крикор Левониан и Рафи Александер Ел Бекиан, либански држављани и, што је важно за позадину овог случаја, пореклом – Јермени. Мотив терористичког напада, како ће се испоставити током полицијске акције „Мадера”, била је вишедеценијска мржња између Турака и Јермена. Тај проблем актуелан је и данас, посебно када се потегну нека историјска питања.

Њих двојица су у Југославију допутовали 6. марта 1983. године, возом из Будимпеште којим су успели да прошверцују оружје и муницију. Сместили су се у хотелу „Нови Сад” у Новом Саду, одакле су свакодневно долазили у Београд због припреме атентата на амбасадора Турске.

– Након извршеног осматрања амбасаде и дневног кретања амбасадора враћали су се у Нови Сад и у хотелској соби расправљали о уоченим сазнањима. По њима, најбоље је било да сачекају амбасадора када са возилом и возачем излази из дворишта амбасаде, на углу улица генерала Жданова и Булевара револуције и, док је возило заустављено на семафору, да му приђу и пуцају. Договорили су се да штопују време, да би утврдили колико минута је упаљено црвено светло на семафору. План су разрађивали до најситнијег детаља – сећа се Вујановић.

Закључили су да имају довољно времена да се распореде близу семафора јер је возилу, приликом изласка из дворишта амбасаде, требало доста времена да се из мале споредне улице укључи у Улицу генерала Жданова.

– Осматрањем су утврдили да амбасадор седи на задњем седишту „мерцедеса”, са десне стране, и да је са њим у колима још само возач. Одлучено је да, када се аутомобил заустави на семафору, Левониан приђе возилу са задње десне стране, где седи амбасадор и да га ликвидира пиштољем, а да Бекиан приђе возилу са леве стране и убије возача. Тако су и поступили – каже Вујановић.

Након што је Левониана ранио полицајац, Бекиан је бежећи одбацио пиштољ у контејнер у Ташмајданском парку. Успео је да се домогне међуградске аутобуске станице. Ушао је у аутобус за Нови Сад, прошао је и кроз летимичну полицијску контролу на излазу из Београда. Полицајци у тим тренуцима још увек нису имали његову фотографију, прве информације су говориле да се трага за црним младићем тамније пути, па су многи помислили да је у питању црнац. У Новом Саду је лутао улицама, очајан јер му је пасош остао код Левониана. Био је сумњив позорнику који је био обавештен о атентату. Приликом легитимисања покушао је бекство, али је савладан у спроведен у Београд. Двојица атентатора су у првостепеном судскомпоступку осуђени на смрт, касније им је казна преиначена на по 20 година затвора.