Обамин танго с Латинском Америком

Кад је после Кубе, у марту на крају лета, Барак Обама у чврстом загрљају с аргентинском балерином заплесао танго, јасно је било да ће симболична естетика ове слике, тај спој елеганције Вашингтона и Буенос Ајреса, обележити преокрет у историји односа између северног и јужног дела америчког континента. После Хаване, где је наишао на квргав комунистички терен, и где су све очи биле упрте у руковање двојице председника од којих се један презива Кастро, у Аргентини је Обама слетео на глатко тло. На званичној вечери код новог проамеричког председника, изабраног мало пре тога на демократским изборима, радо се одважио да по том углачаном паркету, у црном оделу, заигра аргентинску игру.

Видевши Обаму како се сналази с атрактивном професионалном тангерком, један део Аргентинаца био је чак спреман да му опрости што је у прву званичну посету дошао баш на дан када се обележава четири деценије од злогласног војног пуча. У потоњој диктатури (1976–1983), изведеној и одржаваној уз помоћ Вашингтона, нестало је без трага 30.000 Аргентинаца, осумњичених за неистомишљеништво.

На вечери у Буенос Ајресу, међу танго плесачима, није било војничких чизми. Продор Вашингтона у латиноамерички Париз изведен је елегантно и демократски.

Маурисио Макри, бивши градоначелник Буенос Ајреса, дочекао је Обаму као великог пријатеља, иако се говори да је овај богати председник, потомак једне од најимућнијих и најутицајнијих породица у Аргентини, у ствари пријатељ с Доналдом Трампом. Макри обећава раскид веза с левичарским регионалним трговинским и политичким организацијама, увођење реда у финансије и брзо зближавање Аргентине с Вашингтоном. Све би било у реду да већину у аргентинском конгресу не чине посланици верни левичарском режиму Кристине Киршнер и да није било „Панамских папира”. Захваљујући овој афери, открило се да нови председник држи 18 милиона долара у америчким и швајцарским банкама, а да је још понеко милионче задржао за џепарац у пореским рајевима на Бахамима. Почели су протести на којима је Маурисио Макри нацртан као амерички човек, а на челу му се вијори гринго застава. А у његова обећања да ће окончати корупцију претходне власти и да ће увести ред у финансије нико више не верује.

Латиноамериканци су убеђени да је Вашингтон поново у походу на јужни део континента на који се циклично враћао током целе историје Новог света. У време хладног рата завођене су крваве десничарске војне диктатуре, у чијим је чисткама страдало становништво Чилеа, Парагваја, Бразила, Уругваја, Аргентине...

Током деведесетих година прошлог века и прве деценије овог, САД су заокупљене далеким регионима изгубиле доминантан утицај у Латинској Америци. То је довело до јачања прогресивних и популистичких режима, које подржава огромна маса обесправљеног народа. Први пут у политичкој историји Латинске Америке, један шеф државе је индијанског порекла. Ево Моралес, председник Боливије, припадник је преколумбијског народа Ајмара и уз његово вођство дошло је до великог препорода до тада потиснуте и обесправљене цивилизације староседелачких народа.

Одсутност Америке на јужном континенту искористиле су Кина, Русија, Јужна Кореја и Турска да ојачају своје позиције. Америка је, по неподељеном мишљењу латиноамериканиста, решила да се врати у своје задње двориште како би обновила политичку хегемонију у свету и обезбедила сигурне изворе сировина којим обилује јужни део континента. Зону слободне трговине две Америке (АЛКА) успели су у међувремену да оборе латиноамерички левичарски лидери Кристина Киршнер (Аргентина), Уго Чавес (Венецуела), Рафаел Кореа (Еквадор), Данијел Ортега (Никарагва), Ево Моралес (Боливија), Хосе Мухика (Уругвај)...

Доскорашњој председници Бразила, Дилми Русеф, заломило се да два пута у животу буде жртва домаћих пучева подстицаних са севера континента. Као герилка била је неколико недеља мучена у казаматима војне хунте, али није одала ниједног од својих другара. Прва жена на месту шефа државе суспендована је с тог места у врло компликованој операцији у коју је по свој прилици умешан Вашингтон.

Тек је две недеље прошло откад је изведена представа опозива бразилске председнице, а већ се појавила гомила доказа да је у највећој и економски најјачој земљи Латинске Америке у ствари изведен пуч, како би на власт дошли мушкарци у црним оделима спремни да спроводе десничарски програм олигархије за какав нико од њих никад не би добио демократску подршку народа.

Уклањање Дилме Русеф с места председнице омогућило је новокомпонованој влади да успори и обустави истрагу над корумпираним политичарима. Против седморице министара из новог кабинета истрага судских органа управо је била ушла у завршну фазу: Постојали су докази за најкрупнију корупцију, примање мита и лично богаћење, преко јавног нафтног предузећа „Петробрас”. Иако је председница свргнута да би се наводно убрзала истрага око највеће корупционашко политичке афере у историји Бразила, брзо се показало да је у ствари њено уклањање подржано од стране војске, финансијских центара моћи и свих јачих институција, укључујући и већине медија у рукама великих бизнисмена.

Нови де факто председник Мишел Темер, један од лидера партије десног центра, досадашњи потпредседник, већ више од десет година је сарадник ЦИА, како је неколико дана после смене известио „Викиликс”. Заједно с америчким конзулима у Бразилу, још од 2006, ковао је план како да с власти смакне Радничку партију, о чему сведоче две дипломатске депеше које су из америчке амбасаде у Бразилији у то време послате у Вашингтон.

Нови председник је преко ноћи покушао да укине Министарство културе, а ради штедње је из мушке владе избацио Министарство за родну равноправност. Истовремено се убрзано поништавају спољнополитичка достигнућа Радничке партије. Регионална сарадња и солидарност с радничким покретима Јужне Америке се укидају. Нова де факто влада је преко тек постављеног министра спољних послова, иначе огрезлог у корупцији, склопила договор с проамеричким властима у Буенос Ајресу да „заједно помогну Венецуели” да изађе из политичке и економске кризе у којој се нашла после смрти Уга Чавеса.

Некада предводница левичарског покрета у региону, држава с највећим резервама нафте на свету данас је на ивици колапса. Тренутак је као створен да Вашингтон и мултинационале поново освоје богата изворишта нафте и да се пониште напори непокорних чависта који су од почетка овог века, уз многе грешке и спотицања, изградили државу веће социјалне правде и једнакости.

Само дан после свргавања Дилме Русеф, , сенатор Алојсио Нунес, један од главних сарадника новог председника Бразила, отпутовао је у тродневну посету Вашингтону. Тамо се између осталог срео са члановима лобистичке фирме „Стонбриџ груп” коју води бивша америчка државна секретарка Мадлен Олбрајт заједно с бившим америчким амбасадором у Бразилу Томасом Шеноном.

На овај податак указује амерички новинар и правник Глен Гринвалд, на свом сајту Интерсепт. То је исти онај новинар, добитник Пулицерове награде, који је први објавио у „Гардијану” серију текстова с подацима (добијеним од Едуарда Сноудена) о пракси америчке обавештајне службе да прислушкује милионе обичних грађана и велики број шефова држава. Сноуден је преко Гринвалда први скренуо пажњу на податак да је америчка служба имала увид у телефонске разговоре и електронску преписку Дилме Русеф. Због тога што Вашингтон није разјаснио зашто су је прислушкивале америчке службе, шефица Бразила одложила је званичну државну посету САД пре три године.

Шенон, бивши амерички амбасадор у Бразилу, био је по наводима Викиликса умешан и у друге регионалне ударе. На сличан начин као у Бразилу, у Парагвају је 2012. свргнут левичарски председник Фернандо Луго, док је у Хондурасу извршена смена власти 2009.

И актуелна америчка амбасадорка у Бразилији има искуство с државним ударима у Јужној Америци. Лилијана Ајалде (60) дошла је у Бразилију непосредно пошто је откривена афера с прислушкивањем Дилме Русеф, али је претходно била амбасадорка у Парагвају. Потпредседник Парагваја одлазио је у америчку амбасаду у Асунсиону пре него што је Фернандо Луго смењен на веома сличан начин као Дилма Русеф. Потпредседник Дилме Русеф, Мишел Темер, посећивао је амбасаду, а његови изасланици одлазили су у Вашингтон пре него што је збачена бразилска председница. Један од најпознатијих латиноамеричких интелектуалаца, теолог ослобођења Леонардо Боф, скренуо је пажњу на улогу Вашингтона у парламентарном удару у Бразилу, пре неколико дана на конференцији у мексичком граду Гвадалахари.

Међу независним латиноамеричким аналитичарима америчка амбасадорка у Бразилу Лилијана Ајалде стекла је репутацију специјалисте за „мекане државне ударе”. Он се изводи уз помоћ олигарха и потплаћених политичара изнутра, без оружја и сивомаслинастих униформи. Мекано, као кад се плеше танго у Буенос Ајресу.