Стеријино позорје на раскрсници

Нови Сад – Да је Стеријином позорју потребан опровак уверили смо се друге фестивалске вечери  61. издања овог позоришног скупа који носи поднаслов „Где су границе?”. Фестивалска атмосфера престижног театарског окупљања, за који је месецима унапред тражена карта више, као да је по мало изгубила на интензитету. Други фестивалски дан протекао је у знаку представе „Брашно у венама” према тексту Игора Штикса у режији Бориса Лијешевића, у продукцији САРТР-а и сцене МЕСС из Сарајева. Док је публика на сцени „Пера Добриновић” пратила  причу сарајевских глумаца, у последњем реду у сали имали смо прилику да гледамо и нашег колегу Теофила Панчића, који као да дрема. Деловало нам је као да Панчић заправо слуша радио драму. Испред њега седео је и писац Слободан Тишма. У ударном термину у 21 час у сали Новосадског позоришта изведена је представа „Ана Едеш” по мотивима истоименог романа Дежеа Костолажија према сценској адаптацији Кате Ђармати, у режији Јожефа Цајлика, у извођењу ансамбла драме на мађарском језику Народног позоришта из Суботице. Као разлог лошијег интересовања за ову представу могли бисмо можда навести да новосадска публика може чешће да гледа представе уметника из Суботице.

Све у свему, Стеријино позорје као високостручна позоришна институција за унапређење националног позоришног израза и драмске књижевности упркос свему одолева зубу времена. Али да су му потребни нови искораци, као и да га треба подржати и омогућити му брзи опоравак опомиње нас име Јована Стерије Поповића у чију част је 1956. године и заживео овај фестивал, али и воља и амбиција управе да у томе истрају.

Овогодишње Стеријино позорије отворено је пре три дана и трајаће до 2. јуна, а стеријанска публика имаће прилику да погледа седам представа у званичној селекцији и две у међународном програму „Кругови” према избору селекторке Марине Миливојевић Мађарев.

Да је финансијска ситуација дискутабилна када је у питању овогодишње Стеријино позорје, делимично нас је недавно упозорио и његов директор Мирослав Мики Радоњић у чије амбиције и  професионализам заиста верујемо, будући да је овој институцији веран готово две деценије. Како смо прексиноћ могли чути о будућности овог фестивала озбиљно ће се разговарати по завршетку  његовог 61. издања. Стеријино позорје је пре десет година проширило своју концепцију, претварајући се из фестивала домаћег текста у национални позоришни фестивал. На тај начин је повећана конкуренција, али је у знатној мери, изгубљен идентитет, особеност по којој је Позорје било познато у региону. У наредном периоду, како сазнајемо, постоје озбиљне назнаке да ће се Стеријино позорје врати изворним принципима, односно промоцији и афирмацији домаћег драмског текста. О томе ће се разговарати од јесени.

 У фоајеу Српског народног позоришта, иначе, у току је 15. изложба позоришног плаката и графичког обликовања. Велико интересивање  приметили смо и за изложбу „Деценије са Позорјем”. Реч је о изложби фотографија Бранислава Лучића коју чини око 200 фотографија на којима су портрети уметника и део оних који су учествовали у раду овог фестивала, приказ лепе атмосфере која је одувек била саставни део Стеријиног позорја. Волели бисмо да тако и остане.