„Ћелије смрти” постају музеј

У подрумске просторије београдског Окружног затвора у којима су се некада извршавале смртне казне, мало је ко ушао у последњих 47 година. Толико је прошло од извршења последњег погубљења у овом казамату.

Малобројни који су деценијама касније ипак крочили у мемљиви подрум где је извршавана егзекуција кажу да се дуго осећао мирис смрти у ваздуху, а да су смртоносни хици испаљивани баш на овом месту сведоче бројне рупе у зидовима које су за собом остављала испаљена зрна.

Данас ове просторије готово сви заобилазе. Запуштене су, оронуле, а дуго у њима није било ни струје. Међутим, ускоро ће бити другачије. Добар део атмосфере „ћелија смрти”, највероватније следеће године, моћи ће да осете и сви који за то буду заинтересовани. Како за „Политику” открива Звонко Груловић, управник Окружног затвора у Београду, тада би требало да буде завршена потпуна реконструкција ових просторија, а потом и да се оне отворе за посетиоце.

– Ове године ће бити урађена пројектна документација простора у којем су се некада извршавале смртне казне, а када она буде завршена знаћемо колики ће бити трошкови реконструкције. Реч је о простору површине између 500 и 600 квадратних метара у којем се налази 11 ћелија и који је, сам по себи, занимљив. Трудићемо се да све буде аутентично, па верујем да би многи људи желели да их виде – открива Груловић за „Политику”.

Планирано је да се подрум са ћелијама претвори у музејски простор а у њему ће место наћи и пушке и муниција које су се користиле у време извршења казне. Међу будућим експонатима наћи ће се и лисице које су стављане осуђеницима, такозване букагије.

Мало је познато да се руски архитекта по чијем су нацрту немачки ратни заробљеници од 1946. до 1953. године градили казамат у Бачванској, постарао да се они који су чекали на извршење смртне казне, осим психолошког притиска којем су били подвргнути због најтеже осуде, суоче и са посебном нелагодом због просторија у којима су чекали њено извршење.

– Под подрумског дела, практично иде – низбрдо. Према казивањима командира који су некада радили у затвору, осуђеници на смрт у подрумске просторије су довођени месец дана пред извршење. Како се време егзекуције приближавало, тако су се они премештали из просторије у просторију, односно све ниже и ниже. На овај начин, суочавали су се са изузетним психолошким притиском. Додатни притисак представљала је чињеница да је просторија била тамна и хладна, без природног светла, а плафони јако ниски – каже управник београдског затвора.

Смртну казну извршавало је пет командира. Пушке су им даване када би стали наспрам осуђеника. Нико од њих, међутим, није знао у чијој се пушци налази бојева муниција. Они искуснији су, ипак, објашњава наш саговорник, по трзају пушке из које су пуцали у осуђеника, могли да закључе да ли је испаљен „ћорак”. По причама оних који су раније радили у затвору, људе за извршење смртне казне бирали су начелник обезбеђења и управник.

– Они који се сећају тог периода причају да су сви који су учествовали у извршењу смртне казне пролазили разне лекарске прегледе и да су имали јако сличне психолошке профиле. Углавном су имали завршене средње школе, чешће трогодишње. Извршењу егзекуције, по закону, морали су да присуствују управник затвора, председник тада Окружног суда, окружни тужилац и представници Државне безбедности. Обавезно је било и присуство лекара – прича Груловић.

Мирослава Дерикоњић

Антрфиле

Последња егзекуција

У Окружном затвору не знају колико је егзекуција извршено током више деценија, све до 1969. године, када је прекинуто са погубљењима у овом казамату. Неки од досијеа некадашњих осуђеника на смрт чувају се у Окружном затвору, а други су дуго година чувани у Државној безбедности, па су пребачени у Архив.

Пред стрељачки вод у просторији у којој се извршавала смртна казна последњи су пре 47 година изведени Драгољуб Гутић и Саво Лисовац. Медији су тада писали да су се Гутић, кога је штампа називала пропалим студентом Економског факултета и окорелим коцкаром који је због своје опсесије и избегавања војне обавезе завршио на суду и Лисовац, који је иза себе имао подужи затворски стаж због тешких разбојништава, крађа, насиља и фалсификата, упознали у затвору.

Тамо су и сковали план да пресретну курира Робних кућа „Београд”, који је свакодневно у обичној торби, без пратиоца и оружја, носио и до ондашњих 100.000 динара у банку. Пошто им је за бекство био потребан аутомобил, одлучили су да, пре разбојништва, убију таксисту и присвоје њихово возило. Сели су на задње седиште такси возила Тиосава Јанковића и један од њих је таксисти испалио хитац у главу. Његово тело однели су у Чортановце и бацили у бунар.

На суђењу су сваљивали кривицу један на другог. Одлуком суда, осуђени су на смртну казну. Била је то последња смртна казна која је извршена у београдском Окружном затвору.